KRATAK SUSRET

Po razmaku i snazi farova shvatio sam da je reč o mnogo jačem auto od mog renoa. Kola su se približavala, ja sam se čvrsto uhvatio za volan i vozio prema njima.

Te srede je baš sve čega sam se dohvatio krenulo po zlu.

Na posao sam zakasnio, jer sam pokušao ženu da sprečim u kupovini mikrotalasne pećnice, dobio prekor od šefice jer mi je to već peti put u poslednjih mesec dana. Posao u firmi nije krenuo jer služba u mojoj nadležnosti nije obezbedila energente. Završilo se reklamacijom isporuka jer nisam tačno ispunio dokumentaciju. Oko mene je zavladala tišina, niko da mi kaže nešto utešno, da se solidariše, svi su nekako izbegavali da se sretnu sa mnom.

Utučen i nervozan sam krenuo kući. Vozio sam dužom, starom trasom koju skoro više niko ne koristi. Auto je malo-malo upadao u kratere koji su se otvarali na skoro svakih deset metara uzanog puta do mog sela. Bilo se već smrklo kad sam primetio farove iz suprotnog smera. Ko je sad ovaj? Sigurno nije iz sela, naši već dugo ne koriste ovu cestu. Učinilo mi se da automobil ide prebrzo za ove uslove vožnje. Išao je posred rupčaga, približavao se, i uskoro ću morati da siđem na bankinu kako bi prošao. Odjednom sam rešio da se ne sklonim; neka se on pomeri. Takav stav nije u mojoj prirodi, ali tog dana nisam bio sasvim svoj.

Po razmaku i snazi farova shvatio sam da je reč o mnogo jačem auto od mog renoa. Kola su se približavala, ja sam se čvrsto uhvatio za volan i vozio prema njima. Nisam više ništa video osim jakih farova koji su bivali sve bliži. To mi je bio i putokaz i cilj, jer oboje ne možemo proći ako se neko ne skloni. Bilo mi je svejedno, i tako je dan užasan pa neka ovo bude veliko finale.

Nisam mogao tačno da procenim udaljenost i vreme sudara, ali se radilo o sekundama. U sledećem trenutku sam bio skroz zaslepljen, zatvorio oči, još čvršće uhvatio volan i dodao gas. I prošao.

Čula se zaglušujuća buka sirene ogromnog džipa. Nikad se bolje nisam osećao.