OKLEVETANI RAT
Pacifizam posle rata nije imao odlike razmišljanja, uviđanja, logičnog rasuđivanja. Propaganda za mir nije bila, ili bar nije uspešno bila, razložna, razborita…
Posle strašnog i, što je bilo još teže, dugog rata, mi smo svi bili pod utiskom jednog ogromnog, na žalost kao uvek prolaznog, talasa pacifizma.
Sam po sebi taj pacifizam, posle takvog rata, ne bi bio ništa novo na svetu, a bio bi i vrlo shvatljiv. Ono što je u tom pacifizmu bilo krivo to je bila apsurdna propaganda.
U stvari jedan duhovni i moralni teror koji nije trpeo pogovora, a nije imao ni obzira. Svet je bio zaglušen drekom najopasnijih iluzionista od pamtiveka, neizlečivih sanjara koji veruju u dolazak večnog mira.
U raznim nijansama tražilo se ne samo od naših srca, nego i od našeg mozga, nad nepobitnim podacima iz prošlosti, nad najgroznijim primerima sasvim suprotnih dokaza, da verujemo da nikad više neće biti rata. Da će neka međunarodna institucija, uskoro, garantovati mir i pravdu slabijeg protiv sile koja za pravdu ne pita.
Sem toga da svi priznamo da je rat ne samo grozota, već i bezumlje, sramota, da je rat odvratan i gadan, da je izvor svih niskosti i nedaća, jednom rečju najniskiji stupanj na koji čovečanstvo u svojoj nesrećnoj sudbini pada.
Pa onda i to da je nepotrebna vojska.
Pacifizam posle rata nije imao odlike razmišljanja, uviđanja, logičnog rasuđivanja.
Propaganda za mir nije bila, ili bar nije uspešno bila, razložna, razborita, zasnovana na ubeđivanju ekonomskim razlozima, nego je biše bila defetistička i fanatična, prolazna.
Snagu je svoju često crpila iz klevetanja rata i vojnika.