LEVICA I DESNICA

Povodom uspona desnice u nekim evropskim zemljama, svedoci smo nove relativizacije političkih pojmova ”levica” i desnica”, koja po pravilu dolazi sa leve strane. Šta je levica, a šta desnica piše Dragoš Kalajić

Podela na to šta je levica, a šta desnica uvek je bila jasna, pa je tako i sada. To je objasnio Dragoš Kalajić još 1990. u ”Pogledima”, u članku pod naslovom ”Ustajte na desnu nogu”. Taj članak prenosimo u celosti.

Premda se danas i ovde stranke opozicije udružuju zbog zajedničkog neprijatelja — izvesno je da će se u budućem parlamentu podeliti na levu i desnu stranu, prema nepisanom protokolu koji traje od vremena Francuske revolucije. U početku takvih podela poslanici verni idealima monarhije i „starom režimu” sedeli su na desnoj strani Parlamenta a predstavnici „trećeg staleža” i zagovornici buržoaske revolucije na levoj.

Tokom dva stoleća, silom svetske prevlasti demonije ekonomije i materijalizma, leva strana se proširila skoro do kraja prvobitne desne strane, sateravši nostalgičare budućnosti obnove plemenitaške tradicije na marginu političke scene. Savremena granica između desnice i levice zapravo razdvaja dva bloka bližih ili daljih potomaka prvobitne, buržoasko-liberalne levice.

Ako izuzmemo komunističke i „neo-fašističke” partije ili pokrete, savremene razlike između levice i desnice u parlamentima Zapada mogu se izraziti procentima poreske politike i stupnjevima senzibilnosti spram pitanja nacionalnog suvereniteta i integriteta. Levica se uvek i svuda zalaže za znatna povećanja poreskih stopa, odnosno za bogatije državne budžete te izdašnije javne servise i pomoći „ugroženim” manjinama. Poslanici desnice obično smatraju da takva povećanja poreskih obaveza obeshrabruju preduzetništvo, zbog čega se kapital seli izvan zemlje, ka povoljnijim zonama profita, što preti povećanjem nezaposlenosti, recesijom te opštim osiromašenjem.

Zato se desnica zalaže za smanjenje poreskih obaveza, ispravno tvrdeći da takva mera ohrabruje preduzetništvo, povećava obim unutrašnjih investicija kapitala, otvara nova radna mesta, smanjuje obim nezaposlenosti i doprinosi opštem blagostanju. Naravno, izložena strategija podrazumeva smanjenje državnog budžeta, sužavanje javnih servisa te uskraćivanje ili umanjenje pomoći mnogim „ugroženim” manjinama.

Porast nezadovoljstva manje sposobnih slojeva društva pomaže levici da dođe do vlasti a propadanje privrede pod teretom raskalašnog levičarskog budžeta stvara novu vrstu nezadovoljstva koje vraća vlast desnici. Istorijsko iskustvo sistema parlamentarnih demokratija Zapada osvedočava izvanredne talente levice da troši ili traći kapitale poreskih obaveznika, dok se desnica dokazala kao štedljiv, škrt ili mudar administrator društvenog bogatstva. Prvi period vlasti levice karakteriše euforija i orgija blagostanja i rasipništva: tada se nemilice troši ono što je desnica na vlasti marljivo uštedela. Kada se zalihe stečene politikom desnice potroše — nastupa kriza i mase prizivaju u pomoć desnicu, uskraćujući poverenje levici.

NADNACIONALNI KAPITAL POMAŽE LEVICU

Levičari sebe reklamiraju kao pobornike društvene pravde i jednakosti, humanizma i solidarnosti sa ugroženima, optužujući desničare za egoizam i amoralizam, u korist bogatijih i na štetu siromašnijih slojeva. Međutim, u svim skandalima političke korupcije i lopovluka, na optuženičkim klupama skoro redovno sede poslanici partija levice. U poslednjem ovogodišnjem skandalu velepljačke, koji je karakterisao političku scenu Francuske, levičarska većina u Parlamentu je bezočno i besramno zaštitila imunitetom svoje poslanike, socijaliste, optužene za korupciju.

Neupućene može iznenaditi činjenica da nadnacionalni kapital made in USA u Evropi podržava i pomaže partije levice. Mnogi su razlozi takve, samo prividno paradoksalne, opcije. Pre svega, levica je uglavnom ili potpuno ravnodušna spram interesa nacionalnog političkog, kulturnog i ekonomskog suvereniteta. Levica je obično spremna da izda nacionalne interese u korist „internacionalizma” ili masonskog „novog poretka”, odnosno svetske pseudo-imperije kapitala, po formuli masonskog simbolizma sa osnovne novčanice prve i najveće masonske tvorevine, Sjedinjenih Američkih Država: „Iz Mnoštva Jedno”. Reč je o idealu stapanja svih rasa, etnija i nacija u jedno jednoobrazno, „sivo” čovečanstvo. Po istom programu, sve religije valja ujediniti u jednu jedinu, naravno masonsku.

Uspešno izbegavajući poreske stupice u zemljama gde nadnacionalno deluje, odgovarajući kapital uvek i svuda nastoji da prevlada otpore nacionalnih privreda potkupljujući savezništvo državne administracije. Najefikasnija pomoć državne administracije nadnacionalnom kapitalu je tamo gde ona raspolaže velikim ovlašćenjima intervencije u domenu privrede. Takva ovlašćenja traži i preuzima levica osvajajući vlast, dok desnica nije pogodan saradnik nadnacionalnog kapitala jer se zalaže za smanjenje obima državnih intervencija u privredi. Otuda i preduzetništvo nacionalnih ili manjih razmera, osećajući se ugroženim od ofanzive nadnacionalnog kapitala — traži i nalazi najbolju odbranu u partijama desnice.

Osim toga, desnica pokazuje svuda senzibilnost spram interesa nacionalnog i političkog, ekonomskog i kulturnog suvereniteta. U savremenim uslovima invazije gladnih masa Trećeg sveta na Evropu, krajnja desnica poprima sve veći značaj i snažniju ulogu jer sadrži najveću nacionalnu samosvest i odgovarajuću volju odbrane i nacionalnog suvereniteta i identiteta.

„OBAZRETI SE NA DESNO”

Izlišno je isticati da reči levica i desnica označavaju vrednosne pojmove, ali ih je uputno osvetliti. Mediji uslovljavanja i proizvodnje „javnog mnjenja”, u službi raznovrsnih „internacionala” nadnacionalnog kapitala, usadili su u masama predodžbu da je levica sve dobro a desnica sve loše. Zato su protagonisti partija desnice (izuzev ekstremnih) do skora istrajno i zastrašeno odbijali takvo određenje, tvrdeći da u parlamentu zauzimaju zapravo mesto „centra”. Retki su bili primeri smelosti za izdvajanje iz dresirane mase, poput one kojom se veliki pisac Čarls Bukovski ispovedio: „Kad god čujem za nekog da je desničar — pouzdano znam da je to čovek koji misli svojom glavom.”

Očevidnost sloma i nakaznosti mnogih levih projekata — počevši od komunističkih ili socijalističkih — izazvala je aktuelni proces prevrednovanja vrednosnih značenja levice i desnice. Stara značenja istrajavaju samo po inerciji, poput one koju opažamo u terminološkim određenjima pozicije Gorbačova i Ligačova, na političkoj sceni SSSR-a.

Mediji prvu poziciju označavaju kao levu a u drugu kao desnu, zato što Gorbačova smatraju zastupnikom dobra a Ligačova zastupnikom zla. Međutim, takvo određenje potpuno protivureči klasičnoj terminologiji, jer je „perestrojka” pokret ka desnici političkog horizonta, dok su njeni komunistički ortodoksni protivnici, ostali verni levoj orijentaciji.

Zanimljivo je i uputno spoznati tradicionalno značenja levice i desnice, jer su ona upravo potpuno suprotna modernim. Odlazeći, veliki Nemanjić je srpskom narodu zaveštao suštinu svojih saznanja u formuli saveta za budućnost: „Za puteve na desnoj strani zna Bog a na levoj su đavolovi.” Po biografu Teodosiju, sveti Sava je pošao „desnim (pravilnim) putem”. Hrišćansku osnovu izloženog nasleđa osvedočavaju brojni biblijski iskazi negativnog određenja levice i pozitivnog određenja desnice. Po hrišćanskom predanju, desni put vodi raju a levi paklu.

Psalm 142, 5 upućuje vernike da se Sudnjeg dana „obazru na desno” jer je tamo presto Zaštitnika. Po Jevanđelju svetog Mateje (XXXV, 31), „tada će Kralj reći onima koji se nalaze na njegovoj desnoj strani: dođite vi blagosloveni od Oca moga i preuzmite Kraljevstvo za vas pripremljeno od stvaranja sveta. Tada će reći onima koji su na njegovoj levoj strani: bežite od mene prokletnici u večnu vatru koja je pripremljena za đavola i njegove anđele.”

Neophodno je dodati da je nemanjićko uputstvo počivalo i na srpskoj te slovenskoj paganskoj tradiciji. Prema Srpskom mitološkom rečniku (izdanje „Nolit”, Beograd, 1970) leva strana je „slabija, nazadna i nesrećna” a desna je „jača, napredna i srećna”. Levo je svet smrti a desno je svet života. U nekim srpskim krajevima još istrajava običaj putnika da se na raskrsnici prekrste tri puta te pljunu na levu stranu, gde se kupe veštice i đavoli. U pitanju je sredstvo bele magije kojim se odbijaju kobi, demonske sile i nesreće sa levice.

Istom poretku pripadaju i mnogi drugi običaji, od sipanja vina desnom rukom (jer leva nagoni na opijanje) preko zabrane hranjenja deteta levom rukom (jer privlači boleštine i slabosti), do svadbenog rituala, gde se na venčanje polazi i u mladoženjinu kuću stupa desnom nogom. Zato i dan-danas, kada vidimo zlovoljna, svadljiva ili poremećena čoveka kažemo da je „ustao na levu nogu”.

Raskrilivši pogled širom kontinenta indo-evropskih kultura, opazićemo da je izloženi simbolizam levice i desnice univerzalno rasprostranjen. U latinskom jeziku reč desno (dexter) sinonim je „srećnog”, „povoljnog”, „dobrog”, „čestitog”, „ispravnog”, te „pravednog”, dok levo (sinister) označava sve suprotno, dakle „nesrećno”, „nepovoljno”, „zlo”, „iskvareno”, „pogrešno” i „kobno”. Izložena značenja podrazumeva Tacit kada piše „sic sinistra fama et rumor sinister” (Anali, VI, 32, 1. 2). Znatan deo navedenih značenja sačuvan je u savremenim izravnim ili posrednim naslednicima latinskog jezika. Primerice, prema Larusovom rečniku francuskog jezika, sinistre označava sve što je „mračno, strašno, užasno” te „najave nesreća”.

LEVA I DESNA RUKA

U rimskim i helenskim vizijama „života posle života” opaža se raskršće duša. Levim, širokim putem odlaze zli, niski i iskvareni a desnim, uskim putem se upućuju dobri, plemeniti i vrli. Slični simbolizam osvedočava i najdalja indo-evropska tradicija, u Indiji, razlikujući puteve „Leve ruke” i „Desne ruke”. U ovom životu put „Desne ruke” (Dakšinikara) preduzimaju ljudi skloni redu i zakonu, mudrosti i znanju, pravdi i suverenstvu uma nad strastima životinje u čoveku.

Put „Leve ruke” (Vamanakara), preduzimaju izrod Arija i pripadnici najnižih kasta. To je put haosa i anarhije, bezakonja i podložnosti demonima te najnižim strastima. Takvom ljudskom materijalu preostaje samo seksualnost kao jedina mogućnost samoostvarenja, te su škole „Leve ruke” uglavnom posvećene takvim upućivanjima. Neke škole „Leve ruke” čak i danas preporučuju kanibalizam i seksualna opštenja sa leševima, uzimanje izmeta i ispijanje mokraće, ritualna silovanja i ubistva.

Prodornijim spoznajnim pogledima može biti zanimljiva istina da izloženi simbolizam levice i desnice karakteriše ne samo ljudski već i biološki te kosmički ambijent. Primerice, logaritamske spirale najstarijih sačuvanih školjkastih zaštita života su desnosmerne u našoj hemisferi. Istraživanja moderne biologije su nedavno otkrila da je i spiralna struktura genetskog materijala takođe desnosmerna. Svi opaženi slučajevi levosmernosti spiralne strukture genetskog materijala osvedočavaju anomaliju, bolesti ili degeneraciju. Konačno, i spiralne strukture pokreta svemirskih galaksija su desnosmerne.

Kako objasniti taj svemir osvedočenja pravila da su život, red i sreća desnosmerni a smrt, haos i nesreća levosmerni? Pitanje prevazilazi okvire našeg zadatka ali ćemo naznačiti put saznanja. Mislimo da je za izloženu zapitanost savršeno pogrešna (ili levičarska) ona optika koja sve stvari i pojave svodi na materijalistički režim i odgovarajuću mehaniku uzroka i posledica. Primerice, ako simbolizam desnice i levice u kulturi pokušavamo objasniti činjenicom da je desna ljudska ruka obično vičnija od leve, ona otvara novo pitanje: zašto je desnica sposobnija od levice? Zašto su ljudi uglavnom dešnjaci?

To je činjenica koja pripada svemiru kao majušni deo njegovih desnosmernih osvedočenja te ga ne može objasniti već iziskuje objašnjenje. Neophodno je da se izvrši obrt spoznajne perspektive, da se preuzme upravo onaj sistem optika koji je svojstven tradiciji desne misli Evrope. Dakle, neophodno je fizički svet sagledati iz metafizičke perspektive, kako je preporučivao naš najveći učitelj, Platon. Smisao levosmernosti i desnosmernosti počiva u metafizičkim ishodištima i određenjima ovog sveta stvari i pojava.

Srpsko istorijsko iskustvo tragično potvrđuje tradicionalni simbolizam levice. Sve goleme nesreće, tragedije, lišavanja, pljačke, pomori i stradanja — došli su sa leve strane, izazvani silama i ideologijama leve orijentacije, od masonerije do komunizma. Takvo iskustvo valja imati u vidu prilikom prvih posleratnih slobodnih izbora za Skupštinu. Partije levice lako je prepoznati već po nazivima, po njihovoj sklonosti da se predstavljaju kao „demokrate”, „socijalisti” ili „reformske snage”.

Dragoš Kalajić

(Pogledi, Kragujevac, 1990)