VIRTUELNA LJUBAV
Miris njegovog tela otvorio je sve pore na njenoj koži. Bio je to samo još jedan neuspeli video poziv.
Svakoga dana stajali su kraj istog prozora, pogleda uprtog u isti prizor.
Bila je to crkva pod krošnjom najlepšeg drveta a u dvorištu bista Velikog čoveka, hodajućeg sveca. I svakoga dana su pili iz iste šolje kafu, on sa malo šećera, a ona bez.
I tako bi se usne oslanjale na isto mesto, a da nisu ni znale da prave poljupce. I ona ga je volela. Zamišljala je kako stoji naslonjen na rub prozora, ispija gutljaj slatkastog crnog napitka da prevari san, jer njegova je noć, a njen je dan. Kada bi se sudarili svetlost i tama, možda bi i on nju zavoleo, mislila je…
Ali ljubav joj nije bila naklonjena, niti bilo šta u vezi nje. Samo se mučila maštajući, priželjkujući poljupce, zagrljaje, dodire. Ničeg nije bilo stvarno, da oseti, samo u snovima, i u rečima. One su živele nedoživljeno.
Svaka reč kao jedan dan, dan ispunjen mogućnostima, potrebama, strastima. Jedino bi u njima mogla da oseti da postoji njeno pravo Ja. Kada napiše poljubac, na usnama bi osetila vlažnost i na jeziku blago peckanje do utrnulosti. Kada napiše zagrljaj, niz leđa bi se spuštao tanki povetarac prouzrokovan vrhovima prstiju… I tako u krug. Do u beskraj osećaja i do u beskraj reči.
Svega jednom se dogodio susret sasvim slučajno i neočekivano. Bio je to veliki dan za nju, ne i za njega. Poznala ga je po dodiru, mekanom i nežnom. Pružio joj je ruku poželevši joj Dobar dan. U njenom svetu mraka, odjednom je sinula bleštava svetlost. Njegov glas je stvarao pokretne slike.
Miris njegovog tela otvorio je sve pore na njenoj koži. Bio je to samo još jedan neuspeli video poziv.