KO JE ČOVJEKU NAJVEĆI DUŠMANIN

Narodna pripovetka „Ko je čovjeku najveći dušmanin“ podučava nas poštovanju iskustva starijih i služi veličanju njihove mudrosti.

 

Bio je tako jedan car, pa izdao zapovjed da u njegovoj državi ne smije niko preživljeti pedeset godina: ko ne bi do te godine umro, toga da ubiju.

najveći dušmanin

A bio je neki čovjek i imao jednoga sina. Kad se njemu namiri pedeset godina, reče on sinu:

– Sine, hoćeš li me ubiti, šta li ćeš od mene?

Sin mu reče:

– Ja te ubiti neću, ali ne znam šta bih od tebe.

A otac mu reče:

– Metni me u lajt u podrumu, pa kaži da si me ubio. Ti me hrani, a ja ću te svačemu učiti.

Sin ga posluša pa ga zatvori, i tu ga je hranio devet godina. U to devet godina on se obogati slušajući ćaću, tako da je bio najbogatiji i najmudriji u svemu onome kraju. Kad je to vidio onaj drugi svijet, ispizme se svi na njega, pa stanu divaniti da je premudar, te tako to i car čuje, pa ga dozove preda se i reče mu:

– Ja sam čuo da si ti najmudriji od svega svijeta, zato hajde kući, pa mi ujutru moraš doći ni bos ni obuven, ni go ni obučen, ni jašući ni pješice idući, ni putem ni stranputicom, i donijeti mi dar i nedar. Ako mi tako ne dođeš, objesiću te.

Kad on to čuje, sneveseli se, pa dođe kući, a ćaća ga iz lajta pita:

– Šta ti je rekao car?

– Zlo, – reče on. – Rekao mi je da moram doći ujutru k njemu ni bos ni obuven, ni go ni obučen, ni jašući ni pješice idući, ni putem ni stranputicom, i donijeti mu dar i nedar.

Kad to otac čuje, reče mu:

– Slušaj, sinko! Svuci sve sa sebe, pa se zamotaj sav u mrežu, i uhvati vrapca, pa ga svega operušaj osim krila, zatim uzjaši na magarca, pa ga goni između obale od puta i kolnika, i tako ćeš se kroz mrežu vidjeti, al nećeš biti go; na magarcu ćeš jašiti, al’ će ti se noge po zemlji vući; između obale i kolnika niti je put ni stranputica; a operušan vrabac, kad mu ga pružiš i pustiš da iz ruke odleti, biće i dar i nedar.

Sin učini tako i otide. Kad dođe caru, vidi car da je sve dobro, pa reče:

– A gdje ti je dar i nedar?

On izvadi vrapca pa mu ga pruži, a kad car htjede da ga uzme, on ga pusti i vrabac odleti.

– Dobro je, – reče car – ali sad hajde kući, pa mi ujutru moraš dovesti sve svoje prijatelje i neprijatelje. Ako to ne učiniš, svejedno ću te objesiti.

Kad on to čuje, sneveseli se opet, pa ode kući, a ćaća ga pita:

– Što ti je sad car rekao?

On mu reče:

– Opet jadno: rekao mi je da mu moram ujutru dovesti sve svoje prijatelje i neprijatelje, jer ako to ne učinim, da će me svejedno objesiti.

A otac mu reče:

– Muči, ne boj se. Uzmi komadić kruha, pa povedi kuju i ženu, a kad tamo dođeš i car te upita jesi li ih doveo, a ti reci: jesam; a on će te pitati koje su ti prijatelji, a ti pokaži kuju, a kad te upita koje su ti neprijatelji, a ti pokaži na ženu. A kad te car upita kako to, a ti onda ošini kuju, a kad ona skikne i pobjegne od tebe, ti je vabni i podaj joj kruha, a ona će se oko tebe lagoditi. Onda ošini ženu, pa će ona kazati sve što god bude znala.

Kad sin to čuje, uzme kuju i ženu pa otide tamo, a kad dođe pred cara, pita ga car:

– Jesi li došao?

– Jesam.

– A gdje su ti prijatelji i neprijatelji?

– Evo ih, gle, – reče on.

– Koje ti je ko? – pita car dalje.

– Ovo su mi prijatelji (pokaže na kuju), a ovo su mi neprijatelji (pa pokaže na ženu).

A car mu reče:

– Kako to?

– Tako, – odgovori ovaj i ošine kuju, a ona skikne i pobjegne, a on vabne na kruh, i ona opet dođe pa se stane lagoditi oko njega; potom primjeri pa ošine ženu što je većma mogao, a ona drekne pa ga stane psovati i reče:

– Vidiš, care, kako me tuče, a ništa mu kriva nijesam, a zna već devet godina ćaću sakrivati u podrumu i u lajtu ga hraniti, a on ga vavijek uči svačemu, pa i ovo ga je sve naučio kako će tebe prevariti, pa me još ide tući.

Kad to car čuje, reče mu:

– Ti si dobro uradio. Sad hajde kući, pa se ne boj nikoga više, a ćaću pusti iz lajta. Od danas se niko više ubijati neće.

I poslije toga više se svijet ne ubija, nego svako sam umre kad ga red dođe.