PESMA NA RASTANKU
ti ćeš pevati o tome kako treba umirati
ti ćeš pevati o onima koji su već davno pomrli
samo što to još ne znaju
šapati tišinu ispunjavaju žamorom
ljudi
vide samo svoju spoljašnju suštinu
usred noći sa nevidljivim sede nasamo
prstima očima veruju kao deca dodiru
zavese tame sakrile su plave vitrine
mirnih očiju koje su gledale prkosno
videle su ono šta nikad duše obeshrabriti neće
oči su sada bespomoćne uokolo je tama
zgušnjava se i davi njena nepropusna sila
neće u daljini bljesnuti krilima anđeo-usamljenik
uokolo
krik vrana s jeseni zvuči bolno
vidiš ponizne i gorde u mimohodu
vidiš decu
u njihovim očima suši se drveće
vidiš žene
njihove ruke nervozno plešu
vidiš ove leševe
koji još nisu stigli da pomru
vidiš njihove tragove
posle mučeničke smrti
njih briše lavina
vrtlog pokolenja koja ih ukorak slede
samo što to još ne znaju
ti ih na rastanku pozdraviti nećeš
ti si već zaboravio njihov jezik osećanje pripadnosti
belim danima kad su se smejala deca
sve je proticalo
u miru i slozi sive dokolice
u svetu časovnika uporno navijanih
u svetu sobnih fotografija
gde su nasmejane smrti
u likovima ljudskim ostale večito žive
tugovaćeš
znajući da su smrtnici
kratkoga veka kao muve mali kao mravi
tugovaćeš
sećećeš se njihovih košmara
komešanja nepotrebnog i pomalo smešnog
deca bolesti i briga
bogoljubivi grešnici
i neizrecivo tužna ili previše vesela
deca koja uljudno dolaze a potom odlaze
staju u red da bi opet stala u red
ruke naslepo potapaju u tamno mesivo
pepela sećanja
praha neme žalosti
strahom se iskupljuju pred umrlima da bi
oslonac pronašla i poverovala u razum
neko od njih će usamljenički rastegnuti molitvu
neko će opsovati kao slepac
koji se spotakao o kamen
neko će ćutati kao da ga ovde biti neće
neko će ih sve snimiti na večitu disketu
osuđujući ih na smisao i trajnost bezuslovnu
—————————————————————
Sa ukrajinskog preveo Jaroslav Кombilj