BRIGA HRIŠĆANSTVA

Problem zla brine svaku hrišćansku savest i um. Ljudi se pitaju: ako Bog nije stvorio zlo, šta je to zlo?

Da problem poimanja dobra i zla ni iz daleka nije tako jednostavno kako nam se naizgled čini, svedoči sveukupna istorija ljudskog roda. U njoj su se dobro i zlo preplitali prečesto brišući razlike i potirući granice među sobom. Zato je više nego potrebno znati: odakle je poteklo zlo, ako je Bog blag i ne tvori zla. Šta je to zapravo zlo? I šta je to dobro? Da li je sve što se čini dobrim i prijatnim, zaista tako? Možemo li ubiti dragu osobu, čineći joj dobro? Može li dobro biti oštro, pa čak i surovo…?

Problem zla, naravno, brine svaku hrišćansku savest i um. Ljudi se pitaju: ako Bog nije stvorio zlo, šta je to zlo? Najdublje od svih je, ako želite znati, shvatio smisao ovog problema svetitelj Grigorije Niski. On je govorio da zlo nema svoju suštinu. Ono je neko udaljavanje od dobra, utapanje u nebiće, tamu. A tama nema suštinu. Tama je jednostavno odsustvo svetlosti. Svetlost ima suštinu, a tama je njeno odsustvo.

Čovek nema veze sa pojavom zla. Zlo je rođeno u svetu anđeoskom. Na sreću, mi smo žrtve zla, a ne njegovi tvorci. Naravno, mnogo šta smo izmislili na temu zla, mnogo šta za njegovo kultivisanje, raširenje, za njegovu reklamu, opravdanje. Ipak, ništa od toga nije urađeno bez učešća besova, jer su oni načelnici zla, ljubitelji svake nečistote i lukavi menaDžeri svake prljavštine. A mi smo žrtve.

Ponoviću: zlo je rođeno u anđeoskom svetu. To je stravična misao: „Više od zvezda je postavljen moj presto, uzneću se iznad njega, koji se naziva svetinjom“. Mi moramo priznati svoju ograničenost u sposobnosti da shvatimo te paklene dubine. Dubine satanske, na sreću, verovatno, čovek ne može dostići. Čovek, na sreću, ne može spoznati zlo u onoj njegovoj konačnoj dubini, u kojoj ono postoji u anđeoskom svetu. Mi smo žrtve greha, on nas je zarazio nekim delom svoje zaraze. Usadio nam je potrebu da budemo ono što nismo bili.

„Budite kao bogovi“. Zlo uvek obećava više od onoga što daje, i kako je govorio svetitelj Dmitrij Rostovski, nudi zlato — daje blato. Zlo nešto obećava — primetite, danas je to reklama: krediti, putovanja, posao u inostranstvu… „Da, bićeš tamo! Idemo, idemo, idemo!… Čeka te Olimp!“ Ali, potom, ti se nalaziš duboko, u nekoj ogavnoj prljavštini, i misliš: kako sam rasturio svoju porodicu? Izgubio zdravlje? Zadesio se u tuđoj zemlji bez novca i sredstava, osramoćen i ponižen? Da, to je mikrošema koja dejstvuje još od vremena Adama i Eve. „Budite kao bogovi, ne uzrujavajte se; On laže, a ja ne lažem. On govori da ćete umreti, ali nećete. Da ne umrete, a budete kao bogovi…“ Obećanje da nisi zaslužio, obećanje da je to štetno po tebe, i porast zahteva bez mere. To je zlo u svojim ljudskim okvirima. I dolazi nam ono iz anđeoskog sveta. Nismo ga izmislili.

Tek kasnije su ljudi, besni, zaposednuti, koji su se tajno ili javno priklonili zlu, zavoleli ga, postali tako uspešni agenti zla u Vaseljeni. Oni šire greh, ne stide ga se, i smatraju greh za istinu. Ali, to su već momenti istorije, u kojima se čovek sjedinjuje sa palim duhom. Čovek treba, bezuslovno, da zadobije, prema rečima apostola Pavla, neka osećanja, zasnovana na iskustvu, za razlikovanje dobra i zla (v. Jevr. 5, 14). Jer su dobro i zlo stvari koje nisu očigledne. Živimo u konfuznom svetu, i postoje stvari koje liče na dobro, a ustvari su zlo. Probao i nakon nekog vremena shvatio. Vkusite i vidite, jako blag Gospod (Ps. 33, 9). Isto tako — vkusite i vidite, kako je zao đavo: probao — jaoj, ne! Ovo je užasno, ovo je nepravda!

Ali, čovek treba da se nauči da razlikuje dobro i zlo, pre nego što proba. Ne postoji zlo koje se ne oblači u vrlinu. Zlu je potrebno dobro kako bi se provuklo uz njega i kamufliralo. Zato što je čisto zlo odvratno. Da se đavo predstavlja onakvim kakav zaista jeste, kao što se predstavlja velikim, svetim, da bi plašio, ili jednostavno da razotkrije svoju njušku, skidajući masku, i prikaže se u svom istinskom gnusnom obliku, naravno da mu niko ne bi služio. Ni jedna živa duša ne bi pošla na Noć Veštica. Ne bi oblačila masku sa njuškama, i svaka demonska tema bi bila negodovana — tu su krsno znamenje i „Svjat, svjat, svjat“.Zato što je to užasno.

Adu je potrebno da glumi sebe i da se uverava u svojoj šaljivosti, u svojoj prividnoj dobroti. Adu je potrebno dobro da bi se naštemovalo pod njega, ili da bi nazivao dobra dela svakavim rečima: smirenje — slabošću; darežljivost — glupošću, snishođenje — povodljivošću. Ad menja shvatanja. Vrlo je dobro govorio Konfučije: da svet ne bi propao, treba iznova nazvati pojmove. To jest, treba hrabrost nazvati hrabrošću, a ne drskošću; kukavičluk je kukavičluk, a ne rasuđivanje; darežljivost — darežljivost, a ne rasipništvo; sebičluk je sebičluk, a ne brižljivost.

Treba promeniti ime svetu, jer pogrešno nazvani svet je mutna voda u kojoj lukavi lovi svoju ribu. Zlu je neophodno dobro, jer se ono pretvara i oblači u njega.

Dobru ne treba zlo, na sreću. Ali dobro je samo po sebi prosto, i ono se može zbuniti. Ispričaću slučaj iz svog života. Kada sam pohađao četvrti razred, u desetoj, četrnaestoj godini, ležao sam u bolnici posle operacije slepog creva. Posle takve operacije, dva-tri dana ne sme se uzimati hrana i piće. Jedino što čine, natapaju detetu ili odrasloj osobi usne vodom i limunom. I čovek dosta strada, posebno ako nije navikao dugo da gladuje. Ležali smo na reanimaciji, nas nekoliko dečaka. Među nama je bio seoski dečak, kome je došla baka u posetu, dečak mojih godina, deset, jedanaest, a možda i devet. I dečak se požalio baki da želi da jede. Šta je uradila baba? Ona je pojurila u prodavnicu da kupi unuku nešto da pojede: kako?! Dete je gladno. Koja baba ne bi nahranila svog unuka?! Iako su doktori strogo zabranili — bilo je pitanje života i smrti: ne sme se uzimati hrana dva-tri dana nakon operacije. „Ma šta doktor zna! — misli baba. — Ko voli unuka više: ja ili doktor?“ Kupila mu je pecivo, tugu neku. Smazao je polovinu tog peciva, tu pred bakom — tajno ju je unela u bolnicu… Umro. Iste večeri. Baba je donela, on je sa uživanjem pojeo, a onda je zazvonio telefon: dođite, vaše dete je umrlo.

Hajde da razložimo situaciju. Baba je ubica? Prema činjenicama, da. Ali prema nameri? Prema nameri ona je mirotvorac i dobrotvor. Jer, nahraniti gladnog čoveka, to je dobro? „Naravno da je dobro!“ — svako bi odgovorio. Pitajte bilo kog prolaznika na ulici: „ Kada je čovek gladan, i njemu donesu topli hleb, da li je to dobro?“ Naravno, dobro. Ali, izgleda, postoje situacije kada dati hleb čoveku koji traži da jede, znači ubiti ga. Treba to da shvatiš. Nerazumno dobro, to je ubistvo. Tako da, dobro i zlo, zapravo nisu tako jednostavni. U svakodnevnom životu može biti teško razlikovati ih. Ništa ne znam o tome kako je baba posle živela, — znam da je dete umrlo. Pored mene je umro dečak, koji se najeo toplog hleba iz babinih ruku. I baka ga je ubila. Ona je bila ubeđena da dete treba nahraniti. Veli, „kakav je to način?! Dete želi da jede, a ne daju mu“.

Dobro i zlo su izmešani u svetu. Nekad čovek misli da činimo zlo, a mi činimo pravo dobro. Zamislimo, ubacio si ruku u nečiji Džep, uhvatili su te na delu i istukli. Da li su ti učinili dobro ili zlo? Naravno, dok su te tukli, mislio si da su te žestoki neprijatelji žestoko istukli. Zapravo, tokom života ćeš shvatiti da su ti učinili veliko dobro, pošto svaki poriv da kreneš ka tuđem Džepu biće praćen uspomenom na ozbiljne modrice jednom zadobijene. To je bilo veliko dobro, koje nije imalo izgled dobra. Isto tako postoji i veliko zlo, koje ima izgled dobra. To treba razlikovati, jer je sav naš život sačinjen od dvosmislenosti.

Da se vratimo još jednom na reči apostola Pavla, koji je rekao da naša osećanja treba da budu iskustvom priučena na razlikovanje dobra i zla. Upravo iskustvom. Nije zlato sve što sija, nije dobro sve što se lako prostire. Nije zlo sve što je nakostrešeno, bodljikavo i zlog izgleda. Znamo da su pojedini svetitelji bili vrlo zli, mogli su takvo da pokrenu, da te je bacalo čas u vatru, čas u vodu. On je svetac? Da, jeste. Pa zašto se onda tako izražava? On to iz ljubavi tebi skida kožu šmirglom. Da, tako je. Znamo mnoge prepodobne, koji su zaista drali kožu onima što su im dolazili. Iz ljubavi. Zato bi savremeni čovek trebalo da ostavi svoje predrasude po pitanju dobra i zla. Čoveku se čini da shvata šta je to dobro. Ako ja celivam ruke, idem uz dlaku, ja sam, naravno, dobar čovek. Ako grdim, ne idem uz dlaku — zao sam. Ne! Apsolutno ne. Treba se osloboditi onoga što shvatamo kao dobro, i onoga što doživljavamo kao zlo.

Ljubav prema čoveku sastoji se u tome da postupamo sa drugim jevanđeljski, da ne ugađamo njegovim prohtevima, kako govori svetitelj Ignatij (Brjančaninov). Kada se jevanđeljski odnosiš prema detetu, prema odraslom, susedu, prema drugu, prema sebi samom, to često biva žestoko. „Kakvo je to hrišćanstvo, kakva je to surovost, netrpeljivost, bolje da se sažalimo na sve…“ Ne! Sažaliti se, značilo bi pružiti lažnu ljubav. To će biti podstrek zlu. Zlo se obuklo u odeždu dobrote, da bi ga ljudi lakše prihvatili.

Vladimir Visocki ima pesmu o istini i laži. One su slične, ako se ogole i jedna i druga. I laž se oblači u istinu, i prihvataju je za istinu. Jer je istina sama po sebi vrlo neupadljiva. Ona je poput Srednjeruske visoravni, nema ni gora, ni kanjona, ni vodopada, niti palmi, ali ipak srce igra i suze teku. Šta se krije u toj ubogoj lepoti? U tim iskrivljenim brezama, u tim jarugama, u tim malim potocima, u tim iskidanim oblacima? Šta je tu? Neka pravda je u toj Srednjeruskoj visoravni, takva bolna pravda Božija, vrlo neupadljiva. Postoje lepe, upečatljive zemlje: okean, ribe, delfini, palme, sunce od jutra do večeri. Istina nije tamo. Da bi se pronašla pravda, bilo je neophodno otići u pustinju. Sveti Antonije Veliki je odlazio u žestoku, duboku peščanu dubinu, gde su bakarno nebo i vreli pesak, gde nema ničeg lepog, jer je tamo istina. Istina je vrlo žestoka, i izopačeni čovek ne želi da je spozna.

Bog kao realnost jeste izvor istine, svetosti i dobrote, i treba ići k Njemu, bez obzira na to što mi se to ne sviđa, što je to loše, bolno, neprijatno, a katkad i strašno. Strašno, da. Čoveku unakaženom od laži biva teško ako dospe među te zrake prave istine. Ali ići tamo je neophodno, jer živimo potopljeni u laži, poput ribe u moru. Živimo u laži od jutra do mraka. Sviđalo nam se to ili ne; možda se neko ne bi složio sa tim, ali mi jesmo utonuli u laž. Stilsku laž, brendiranu laž, mislenu laž, informacionu laž. Svakodnevno lažemo Boga, sebe i jedni druge. Jednom kada to osetimo, naravno, možemo se uplašiti i poželeti da živimo po pravdi Božijoj. „Dosadilo je živeti po istini/ Pod bosim nogama noževi.“ Ipak, ne treba živeti po laži.

Naravno, tema je opširna i govoriti o njoj možemo mnogo više od onoga što sam rekao. Može biti da ništa nisam rekao, što bi trebalo, ali sam sleva i zdesna obrađivao ovu materiju, koji se naziva „razgovor o dobru i zlu“. Zlo ne postoji, to je privid. Dobro postoji i to je suština, to je Gospod. I evo, izaći iz sveta privida u svet suštine — to i jeste prelazak od zla ka dobru. To je bolni prelazak, kao izlazak Jevreja iz Egipta.

Izvor: Pravoslavie.ru