PRUGA
Više ne odlazi na železničku stanicu. A ni vozovi više ne voze. Ipak, pruga je i dalje tu. Pružila se u beskrajnu daljinu, kao da zove.
Volela je pruge i vozove. Odlazila je na železničku stanicu, sedela na klupi i satima posmatrala šta se dešava.
Peron prvi, peron drugi… „Voz ulazi na peron…‚ Uživala je slušajući dok je odzvanjao glas sa razglasa. Užurbani putnici, ljudi koji ih dočekuju i ispraćaju. Prepune torbe, koje se često vuku po prašnjavim kamenčićima. Galama, vika, neko nekog doziva, podseća, upozorava, savetuje, zagrljaji, poljupci, suze, raširene ruke, osmesi, radost…
Na jednom peronu lokomotiva pristiže. Obožavala je taj miris. Dugo bi ga udisala otvorenih usta. Osmeh nije skidala sa lica dok je sve to posmatrala i živo učestvovala u svemu, mirno sedeći na svojoj klupi.
Više ne odlazi na železničku stanicu. A ni vozovi više ne voze. Ipak, pruga je i dalje tu. Pružila se u beskrajnu daljinu, kao da zove. Niko se ne odaziva.
Ostali su samo njeni pragovi, da je čuvaju. Možda će ih ponovo nekada neko preći.