SKITNICA
Pasoš je bio prazan… Eto, ponekad se našalim s ljudima. Ja nemam imena. Ja sam skitnica.
Katkad dolazim do granice, koja je obilježena stubovima oblika krsta, oni se pružaju, na jednu i drugu stranu, u nedogled.
Zemlja oko stubova je uzdignuta u obliku humki, nema rastinja osim rijetkih ruža.
Iza humki su se zaustavili ljudi, koji me prate, iza njih su njihova djeca. U očima su im izmiješani strah i znatiželja. Ne čuje se ni najtiši šum. Vlada svečana tišina kao na sahranama…
Granična kućica je pored puta, mala je i takođe oblika krsta, tamna je i nijema, već pomišljam da ću neopaženo proći, kad iznenada izlazi carinik, gleda me zbunjeno i uzima moj pasoš…
― Lukrecije Orada iz Spiča ― izgovara, sričući.
― Da ― rekoh.
― A šta ćete vi tamo?
― Tamo nema ljudi, hoću da se odmorim od njih.
― Znate li da se odozdo niko nije vratio? ― pogleda niz strminu, preko granice u pravcu mjesta, koje zaista bijaše u tami.
― Ja sam se vraćao više puta ― rekoh i nestadoh.
On se uplaši. Kad se smirio, podiže pasoš do visine očiju, zadrhta i otrča u kućicu… Pasoš je bio prazan…
Eto, ponekad se našalim s ljudima. Ja nemam imena. Ja sam skitnica.