POČETAK U MRAKU
Upravo je odigrala premijeru značajne predstave. Sve je bilo izuzetno. Obožavala je, oduvek je obožavala da bude na sceni.
Maja je sedela na klupi na terasi i teško disala. Pokušavala je da se umiri misleći o običnim stvarima; evo baš je bila dobra odluka napraviti ovu klupu, upotpuniti je debelim, udobnim jastucima i stvoriti ovu oazu mira i udobnosti. Više i nisu sedeli u dnevnoj sobi: ovde su jeli, odmarali se, čitali i družili se s prijateljima. U periodu od aprila do oktobra, kroz stan su samo prolazili i izlazili pravo na terasu. Maja je obožavala da uz čaj ili vino posmatra nebo. A najviše je volela mrak na terasi; da ga gleda i pita se šta to ima iza njega.
Evo i večeras, srećom, sama je,sedi i smiruje se. Osluškuje iz dubine zvukove ulice, automobile, žamor i dovikivanja. Volela je da čuje grad, da gleda krovove oko sebe i svetla na prozorima.
Večeras je ona tamo, u tom mraku. Sama.
Upravo je odigrala premijeru značajne predstave. Sve je bilo izuzetno. Obožavala je, oduvek je obožavala da bude na sceni. Sve uloge igrala je s istom željom: da postane junakinja koju je pisac imao u glavi kada je pisao komad. Predstava je bila fenomenalna, svi su bili više nego odlični i publika je osetila energiju glumaca; disali su kao jedno. Kada se predstava završila i ansambl izašao na scenu, dobili su ovacije i pljesak od deset minuta.
Dok su se klanjali, popaljena su svetla u sali i Maja je pogledala publiku. Primetila je da neki muškarac stoji kao da je na ulici s rukama u džepovima, naslonjen na neki nevidljivi zid i gleda u nju. Nemoguće – gleda u sve nas, u ceo ansambl, govorila je za sebe. Ali uznemirenost koju je osetila i misao koja joj se javila – da joj je poznato to držanje, taj nonšalantni stav, osmeh u očima – vodili su je ka prepoznavanju. Sve oko nje je stalo. Glasovi su se udaljili, nije više čula pljesak. Samo dve sekunde u proticanju vremena, a ona je imala osećaj da su prošli sati dok ga je gledala, a i on u nju.
To je bio Damir. Njen Damir. Sve oko nje je postalo lelujavo, eterično, svi ostali ljudi delovali su kao da su od gume. Čim su se sklonili sa scene, brzo se presvukla i još uvek našminkana pobegla na neki od službenih izlaza.
Žurila je, skoro da je trčala kući, dok je telefon u tašni bez prestanka zvonio. Znala je da je zovu iz pozorišta. Ne beži se nakon premijere. Međutim, nije mogla da ostane i da nastavi da glumi onu Maju tamo; divnu sagovornicu, nasmejanu, uvek spremnu za saradnju s novinarima i PR-ovima. Ne, ne večeras.
I eto je na ovim jastucima, u njenom marku. Razmišlja o Damiru. Nije ga zaboravila. Uvek je postojalo u njoj to da su oni postojali. Bili su par pre nekih petnaest godina. Bio je njena jedina potpuna ljubav. Mnogo su se voleli. I svađali su se, uh, još kako, ali bez zameranja, bez gorčine koja traje. Vrlo brzo nakon upoznavanja i euforičnog početka veze kad ne znaš šta ti je važnije, da li da s tom osobom pričaš, grliš se ili vodiš ljubav, kad bi naprosto sve to istovremeno, stalno, počeli su i da žive zajedno.
Tokom tih godina, oboje su se posvetili profesionalnim uspesima. Maja je živela kroz posao i kroz njihovu ljubav. Damir je doktorirao biologiju i bio predan svom pozivu. Međutim, koliko god da je uživao u radu i u svakom trenutku nadograđivanja sebe, toliko je ludeo od ograničenih sredstava, nerazumevanja sistema i sastavljanja kraja s krajem. Lagano, ali potpuno, umorio se od života u ovom delu planete. Znao je da može više i hteo je više. Da uspe, da stvori, da napravi.
Zbog svega toga je konkurisao na neke od prestižnih fakulteta u inostranstvu i vrlo brzo su počele da mu pristižu ponude. Došao je čas kada je mogao da izabere. I to za njih, nadao se. Maja je tih godina uveliko radila, imala stalni angažman u pozorištu, snimala neku seriju. Obožavala je to što radi, živela je za glumu. A Damir je hteo da otputuju i da ona ostavi sve, barem na neko vreme. Imao je mnogo ideja kako da reše svoju budućnost, na koji način da oboje budu srećni.
Maja nije prihvatala nijednu. On nek ide, ona će ostati. I tako su nastavili da žive, vole se i iščekuju kraj koji je imao datum Damirove avionske karte. Poslednjih mesec dana samo su se svađali, ćutke grlili i vodili ljubav. Kad se prisećala tog vremena, ne seća se da su uopšte izgovorili jednu jedinu ličnu rečenicu, već samo funkcionalne: ko šta kupuje, da li se čekaju i tako.
Nedelju dana pred njegov odlazak, Maja je shvatila da je trudna. Kakvo uklapanje vremena – on odlazi, ona ostaje. On mora otići da bio potpun. Iz istog razloga ona mora ostati. Oboje svesno žrtvuju njih. A ona je trudna.
U Majinoj glavi to je sve samo opterećenje, nema sentimentalnosti. U njoj postoji samo ljubav prema Damiru iglumi. Zna da i on isto oseća. A oboje su već odlučili da žrtvuju ljubav. Dete bi ga zaustavilo, znala je. On je ne bi ostavio u takvoj situaciji. I bio bi srećan i sve bi bilo u redu, ali sigurno bi u nekom momentu kad bi sedeo za nekim bezveznim stolom i borio se s nekom bezveznom birokratijom u njemu počelo da gori ono – šta sam sve mogao da uradim da sam otišao odavde. I ona zna da bi videla to što gori u njemu i to bi onda počelo da je izjeda. Ubila bi ih krivica. Nije želela takav scenario. Zato sama, bez njega, odlučuje da žrtvuje i trudnoću.
Nekoliko nedelja nakon odlaska, vratio se da budu zajedno. Ali, saznao je šta je uradila. Kada je priznala, pogledao ju je kao da ne shvata šta to ona izgovara, a onda se savio, spustio glavu među kolena i počeo da plače, da se lomi, potpuno skrhan. Stajala je iznad njega, tekle su joj suze, bila je slaba, a ruku je zaustavila iznad njegove glave, jer je u deliću sekunde shvatila da će, ako ga dodirne, raspasti.
Otputovao je nakon nekoliko dana i više se nisu videli. Ona je, nakon njegovog odlaska godinama tugovala. I neumorno radila. Uostalom, izabrala je svoj poziv i stavila ga ispred Damira, ispred njihove budućnosti. Tako je odbrala i živela je u skladu s tim. Ali nikako nije uspevala da ponovo zavoli nekog.
I onda, potpuno neočekivano, na letovanju, prepustila se udvaranju lokalnog „galeba“. Zgodnog, preplanulog, nasmejanog, koji ju je zavodio, recitovao stihove, svirao joj gitaru, radio sve što se očekivalo od njega. Zaljubila se kao devojčica. Sve vreme se smejala. Osećala se slobodnom i oporavljenom. Najlepšom. Letovanje, a i oni, trajali su dva meseca. To što je doživela, konačno je stavilo tačku na nju i Damira. „Galeb“ se javio još nekoliko puta, čak je i došao kod nje u Beograd, ali kad ga je videla kako hoda asfaltom kroz neki sumoran beogradski dan, shvatila je da je nekako previše nedefinisan, bled, da se bezveze smeje i da joj je teško da sedi s njim.
Ali od te letnje romanse, krenula je dalje i ljubav se vratila u nju. Volela je – neke uspešnije, neke tek onako, ali je volela i bila voljena. Doduše ne uvek u istom trenutku, ali bila je ponovo ona stara. U jednom momentu zaljubila se čoveka kome se potpuno posvetila kao i on njoj. Živeli su zajedno. Sve je bilo potaman. Karijera i ljubav. Dosegla je mir.
Usput je čula da se Damir tamo negde oženio, da ima decu, da je izuzetno uspešan. Uvek je znala kada je dolazio u Beograd, ali nisu se sretali. Ponekad se pitala se da li je gledao njene predstave. Nije ga videla u gledalištu, sve do večeras.
Trglo ju je zvonjava telefona. Javila se njena koleginica Tina, skoro šapatom.
– Hej, draga je l’ ti Igor tu?
– Nije tu, na službenom putu je. Šta bi?
– Damir te traži po gradu!
Onog trena kad ju je Tina pozvala, Maja je znala koju vest joj nosi. Osetila je kako je došao trenutak kada će je Damir potražiti. Zato se i onoliko izbezumila videvši ga u pozorištu.
– Čuješ li? Majo? Uključi se, reci mi šta ćeš? Pazi, nakon toliko godina!
Tina je brbljala kao neka šiparica, vidno uzbuđena.
– Daj Tina, ništa neću da uradim, a i mi nećemo sad da pravimo strategiju i da išta planiramo, – rekla je Maja tiho, jer se bojala da ako počne da govori normalnim glasom, da će i drugi čuti sukob koji je u sebi osećala. O, htela je da ode da ga vidi, da priča s njim i da ga pogleda u oči. Itekako je htela. A opet je osećala da to ne treba da uradi. I nekako joj se činilo da bi viđanje s Damirom bila mala izdaja Igora.
– Znam da je u gradu. Videla sam ga u pozorištu večeras. Otišla sam – tiho je prošaputala. Nemam pojma zašto sam to uradila. Sedim večeras ovde i razmišljam. Zašto sam pobegla?
– Ovako ćemo. Ti ostani tu, a ja ću da odem po njega u pozorište i da ga dovedem. Moraš se videti s njim, moraš saznati zašto te traži, zašto nakon ovoliko godina. Mora biti tako! – navaljivala je Tina.
Završile su razgovor, a Maja je konačno skinula pozorišnu šminku s lica, presvukla se, sela u svoj mrak i čekala.
Po drugi put je večeras zvono, ovoga puta na vratima, vrati u stvarnost. Damir je stajao ispred, isto onako nonšalantno, i s istim osmehom u očima.
– Hej lepotice! Od kad se nismo videli?
Od tona njegovog glasa, od tog pogleda, od svega onog što je u njoj izranjalo negde iz dubine – nije mogla da progovori. Ćuteći, izmakla se u stranu i pustila ga uđe. Onda mu je prišla blizu, onako skroz blizu. Oči u oči. Stoji, gleda ga, on joj uzvraća pogled. I shvata da je sretna. Sretna što je on tu. Vidi isto u njegovim očima. U tom trenutku sigurna je da uopšte ne želi ništa više.
Damir je privlači, prislanja njenu glavu na grudi, i uvlači ruku u njenu kosu. Ona se pribija uz njega, usklađuju im se otkucaji srca.
Ćute, a oboje osećaju – da su tim zagrljajem sve rekli.
Posle će pričati. Posle će rešavati svoje živote.
Sad će uživati u ovom Početku. U mraku.