Aleksandra Isaković: Uvek se okreni ka Suncu

UVEK SE OKRENI KA SUNCU

U očima joj se videlo divljenje prema toj mladoj ženi, uvek s osmehom na usnama. Zavolela je…

Tina je brzo koračala stepenicama, a njene štikle su odzvanjale po neokrnjenom teracu. Hodnici i stepenice zgrade bili su od teraca.  Ograda je bila od kovanog gvožđa s drvenim izrezbarenim rukohvatom. Volela je stare zgrade Beograda. Zgrade koje su još uvek imale svoja prvobitno postavljena vrata, teraco po hodnicima, vioke plafone i one stare liftove.

Evo i sad je čula da se negde u zgradi otvara lift i po stenjanju sajle, koja kao da je gunđala što je neko pokreće, znala je da je neko ušao u njega. Zaustavila se da gleda kako se spušta i prolazi pored nje – prvo je pored nje prošla sajla, onda kabina sa staklenim vratima i s nekim unutra. A onda kutija okačena o drugu sajlu nestade u šupljini. Smeškala se. Liftovi u njenoj zgradi su samo vrata. Ništa ne vidiš. Imaš zid i vrata. I to joj je užasno. A ovaj lift je tako- romantičan, otvoren, usporen, olakšava ti život, a ne zatvara te u kutiju bez pogleda. Ovaj starinski lift je kao neke ljubavi. Liftom u svojoj zgradi se nikad ne vozi, prvenstveno zbog njegove sterilnosti i bezličnosti, a zatim jer je negde pročitala da je za odličan izgled nogu najbolje ići peške stepenicama. Bože koliko mi misli prođe kroz glavu samo zbog lifta – pomislila je.

Pozvonila je na vrata br.11 i čekala. Iznutra se čuo promukao, ali topao glas – stižem!

Tina je.

Čulo se okretanje jedne, pa druge brave, svaka više puta zaključana, kao sef. Vrata se otvoriše i niska, nasmešena starica, sede kose, vezane u čvrst i gust rep, sa providno plavim očima, otvorila je vrata.

Tina dušo, došla si! Baš lepo! Uđi. – rekla je gospođa Marija.

Tina veselo zakorači u stan, ali osmeh joj se pretvori u grimasu od ustajalosti vazduha izmešanog s parfemom koji je mirisao na zumbule i to one plavo-ljubičaste. Uhh baš voli plavo-ljubičaste zumbule, ali mora otvoriti prozor.

Gospođo Marija dogovorile smo se da redovno otvarate prozore, da vam svežina uđe u stan. Da vas razmrda hladnoća.

E dušo, pa ja otvaram, ali ne smem dugo.

Tina je gospođu Mariju upoznala davno, bila je neka dalja tetka njenoj majci, ali iz nekih njoj neznanih razloga nikad je nisu posećivali. Kad je pre nekih godinu dana odlučila da piše o ženama koje su školovane u vreme kad su žene na ovim prostorima završavale samo osnovne škole i koje su radile i same se izdržavale, te nisu podlegle ostalim stereotipima ovih prostora, odlučila je da se obrati gospođi Mariji da joj ova ispriča svoju priču. Dolazivši kod nje, lagano od čisto zvaničnog odnosa, došle su do više nego prisnog druženja. Sad je Tina jedva čekala na njihov dan da gospođi Mariji ispriča svoje doživljaje ili događaje. Ako njoj ne ispriča, kao da se nije ni dogodilo. Ta stara, ali uvek uredna i lepo obučena žena budila je u njoj radost i učila je da starost jeste starost, ali energija duha, nema veze s energijom tela. Tina je često mislila – kao neku mantru izgovarala- samo da budem takva kad ostarim, da ne ostarim iznutra u duši.

Prvobitna Tinina ideja je bila da napiše jednu priču, ali kako je gospođa Marija počela da priča, nastajala je priča u nastavcima. Urednik Lista za koji je Tina pisala bio je oduševljen pričom. A i čitaoci su željno iščekivali nastavke. Tako je Tina prepričavala ono što joj je gospođa Marija ispričala. Sve je počelo pričom kako je Marijin otac, uspešan beogradski trgovac krznom, koji je naučio zanat štavljenja i šivenja kože, razradio radnju i otvorio trgovinu: proizvodio je i prodavao odeću od kože, tašne, novčanike. I bio vrlo uspešan. Imao je šegrte i majstore. Kako je njegova porodica lepo živela i kako su mogli sebi da priušte mnoge luksuze, odlučio je da svoju jedinicu školuje. Marija je završila gimnaziju i upisala Pravni fakultet. Vredno je učila. Na fakultetu je bilo vrlo malo devojaka jer tih 30 godina prošlog veka Beograd je bio prestonica, ali je i dalje imao osobine jedne male srpske varoši i žensku decu je retko ko školovao

Hej Tinice, gde si odlutala? – gospođa Marija je već sela na pripovedačku fotelju i gledala je. U očima joj se videlo divljenje prema toj mladoj ženi, uvek s osmehom na usnama. Zavolela je.

Setila sam se kako ste započeli svoju priču.

Tina, a jesam li ti ispričala kako je bilo na Uskrs 1941.godine  kad su bombardovali Beograd?

Pričajte mi opet. Tina je više volela više da joj gopođa Marija priča o ljubavi između nje i Saše. Zgodnog mladog doktora iz Zagreba kojeg je upoznala u toku rata kad je kao aktivna pripadnica Antifašističkog fronta žena u nekom delu oslobođene teritorije, organizovala druženje i predavanje, a jedan od predavača bio je i doktor Saša Hristić..

Pričajte mi o bombardovanju, a onda o Saši, može?

Mila devojko, može, pa ja tako volim da pričam o Saši. Ti si zaista ušla u moj život  kao osmeh i unela svetlucanje u ovaj stan. Evo kako je bilo: U nedelju 6.aprila bila sam budna rano ujutro, obećala sam majci da ću pomoći oko pripremanja Uskršnjeg ručka. Inače nisam radila u kuhinji, ali za Uskrs sam to činila. Volela sam taj praznik. Praznik koji uvek pada u proleće, sve se razbudi, miriše, naša bašta je počinjala stidljivo da svetli od zelenih boja. Volim i sad Uskrs. Da, da. Tako se ja oblačim i od  negde čujem grmljavinu. A svesna sam izašlog sunca i mirnog plavog neba. Grmljavina? Nikad do tad nisam čula takav zvuk. Onda nekim delićem svesti prepoznajem zvukove aviona, ali to nije sve – čuju se još neki povremeni udari, kao da neko udara maljem po betonu, nekim velikim maljem. I uvek kad se toga setim, vidim sliku sunca koje viri kroz moj prozor, a prozor svetli.

Onda postajem svesna buke u kući, vriske, čujem trku po hodnicima i oca kako me  doziva – znaš mila njegov glas je imao ton koji nikad pre i nikad više nisam čula, ton koji stvara ledenu jezu. Shvatam šta viče i zašto mi se koža sledenila i utrnula – Marija bombarduju Beograd! Dođi idemo u podrum.

A sunce je sijalo i dalje. Sijalo je ceo taj dan. A naš život, moj život se raspao. Bombe su ubile mnogo ljudi u Beogradu, mnoge zgrade su sravnjene i od njih je ostala prašina koja je ceo taj dan lelujala kroz vazduh. Mi smo sedeli u našem podrumu i nismo znali šta se dešava ni kako Beograd izgleda, to ćemo videti tek sledećg dana. Ali tu prašinu koja usporeno leluja kroz vazduh, kao da je sve u redu, kao da je mir, kao da je tu da bi sunčeve zrake svetlele kroz nju to se sve videlo iz našeg podrumskog prozora. Zaista sam mnogo toga od tog dana zaboravila – Šta smo radili, koliko smo čekali, sve se to izgubilo u moru događaja koji su usledili, ali ta prašina, ona se zauvek kretala ispred mojih očiju.

Ali dušo znaš i ti kako to izgleda i ti si doživela bombardovanje Beograda prošle godine.

Jesam, i vi ste opet to doživeli. Ali bombe kojima su nas ovaj put gađali, nekako su bile urednije, zar ne? Nigde prašine, šuta od cigli, samo odvratne praznine u zidovima zgrada ili su zgrade tako pogođene da izgledaju nekako obezglavljene. Zar ne mislite tako gospođo Marija?

Da,da, naš divni Beograd. Stalno na udari nekih nemani. A hoćeš sad da pričam o Saši?

Ajde, ali nećemo dugo, samo kako vas je pronašao, vodim vas u šetnju, zato sam danas došla. Idemo do Tašmajdanskog parka.   

Da i ja volim taj deo naše priče. Rekla sam ti da sam ga upoznala na tom nekom druženju, predavanju, da smo se odmah dopali jedno drugom, da smo kroz dva sata poznanstva već jedno drugom završavali rečenice. I da smo se za pet dana od upoznavanja, rastali. Ali sve smo proživeli u tih pet dana. Niti jednom u tih pet dana nisam imala dilemu da li sve smem s njim, iako sam i ja vaspitavana da pre braka eventualno možeš da se poljubiš. Ali sa Sašom sam morala sve da osetim, morala sam da osetim njegove ruke, usta, dodir nežan kao svila kad ti se pripija uz telo, a opet čvrst, oh tako čvrst. Da i vrlo važno, naši razgovori i ta otvorenost, veruj nisam znala da umem da budem toliko otvorena, da nemam srama. Volela sam sebe takvu, volela sam njega. Ipak sve je to bilo i zbog okolnosti  – oko nas je bio rat, smrt, ružna iznenadjenja. Nismo znali kad će završiti, da li ćemo ga preživeti i prosto nismo smeli da izgubimo ni tren. Kada je otišao sa svojom jedinicom, ja sam ostala i sretna i neutešno nesretna, ali sigurna da sam njegova i da je on moj. Sve moje.

Tu gospođa Marija ustade i uze sliku u ramu, pomiluje staklo iza kojeg je bila fotografija njih dvoje.

Tina pogleda u njene oči i vide kako više nisu providno plave, sad su bile tamne i vlažne kao duboko more.

Rat se završio, vi i vaši roditelji ste preživeli. Vratili ste se kući kod roditelja. A potraga za Sašom? Ajde pričajte. Mislim da ja ne bih imala hrabrosti, ne, znam da nemam hrabrosti da tražim nekog muškarca ili da sam u stanju da budem uverena da je on moja prava ljubav, ako ga eto ne bih viđala. – reče Tina.

Gospođa Marija se uozbilji, znala je da je Tina slušajući njenu priču, analizirala svoj život i da je dolazila do sebe, do onog unutra što često ne čujemo, ne obraćamo pažnju šta duša hoće-prateći postavljene standard, pravila. I bilo joj je drago što zna da priča priču nekome kome će ona lično koristiti. I nastavila je: Odmah po povratku, čim je fakultet počeo da radi, nastavila sam školovanje. Zgrada Pravnog fakulteta je bila oštećena bombardovanjem, ali već posle 1945. profesori, oni preživeli, su ponovo organizovali predavanja i ja sam nastavila gde sam stala. Živela s mojima, doduše preselili smo se u ovaj stan u Mišarskoj ulici. Ostali smo bez kuće, bez radionice, ali ostao nam je ovaj stan i manja radnja. Radnja je bila na Cvetnom trgu, a u njenoj pozadini tata je napravio radionicu, imao je samo jednog radnika – čika Peru koji je ostao s njim i oni su zajedno radili, ne više onako mnogo, ali imali su posla i nismo bili bez novca. Naravno nije to više bilo ono imanje, ali sad smo znali da je imanje života, svakodnevnog života, najveće imanje. Završila sam fakultet i ubrzo se zaposlila u sudu i tu polako, redom napredovala. A o Saši sam se raspitivala na partijskim sastancima, čim bi neko spominjao Zagreb ili kad čujem da dolaze iz Zagreba – ja sam onda te ljude obavezno zapitkivala o Saši. Saznala sam da je živ. Moja sreća!. Da radi u bolnici  – Traumatološkoj klinici u Zagrebu, ali da ne učestvuje u političkom životu i da mu to zameraju. Ali kako je bio sve bolji i bolji lekar, ostavili su ga na miru. Naravno adresu nisu znali, a da mu pišem u bolnicu u kojoj radi nisam se usuđivala. Čudilo me kako on mene ne traži, moje žensko srce je htelo da me nađe. Ja sam verovala u našu bajku, a život nije. Jednom prilikom saznajem da je dr Hristić oženjen i da ima kćerku. Tina, veruj mi, i sad se sećam koliko mi je malo falilo da zavrištim u tom trenutku i znam da sam se raspala onako kao staklo automobile, million delića – izlomljeni, a sastavljeni.

Neko vreme sam živela kao u oblaku, idem, radim, razgovaram s ljudima i ništa ne osećam, ništa ne pamtim, nikog zaista ne vidim. Ali vreme je lekovito, prolazilo je pa se i taj moj oblak olinjao sve dok se nije skroz raspao i eto mene. Malo sam bila grublja i vise nisam bila onako radosno nasmejana, ali sam se opet smejala.

Tina se nadoveže – Kad ste mi ovo prvi put ispričali, mogu reći da sam osetila mržnju prema Saši i odmah pomislila – kako tipično za muškarca.

Gospođa Marija se nasmeši – znam mila da jesi, pa i ja nisam pomislila da bi onaj moj Saša tako nešto uradio, odnosno da me ne bi tražio i našao. Ali eto tako je bilo.

Kako ste mu oprostili?

Oprostila? Pa ja nisam mislila da treba da mu išta opraštam. Eto živela sam i dalje udobno, imala divne prijatelje, druženja, odlaske na more, planine, putovali smo po Jugoslaviji gde god smo poželeli. Išli po Evropi. Živela sam vrlo uredno na poslu i vrlo uzbudljivo privatno.

Ali bili ste sami? Nemoguće da vam nije nedostajala ljubav?

Pa, bilo je svega i ljubavi i romantike i raznih uživanja. Ali nisam želela da s nekim trajem, neko vreme da, ali brzo bi me prošlo.

Kako vas je našao? Kad?

Jednog hladnog vetrovitog okobarskog dana, početkom 60. tih godina prošlog veka, izlazila sam iz suda, žurim, očekujem goste i moram nešto da pripremim. U glavi slažem spisak namirnica koje imam kod kuće i šta bih mogla uz put da kupim, ako nađem u radnji.

Marija, Marija – s moje leve strane čujem glas iz mojih snova. I pre nego sam se okrenula, znala sam da je to Sašin glas, taj divni mekani muški glas, glas koji sanjam, koji mi šapuće, uvek mi šapuće. Okrećem se, a on stoji onako visok, lep, nasmejan i gleda u mene. Sve staje, ne čujem vetar, buku, autobus koji upravo staje ispred suda, ništa. Ne mrdam, ne mrda ni on. Stojimo i gledamo se. Osmeh mi se ocrtava na licu. Prepoznajem u njegovim očima da mi govori da – stanem, da ne krećem prema njemu da stojimo tako udaljeni par koraka i da se gledamo. Sve to vidim u njegovom pogledu. Naravno posle mi je i rekao da je baš to želeo. Trenutak susreta da bude trenutak pogleda,bez dodira. Dodiri su došli posle i više nisu prestajali.

Nakon te rečenice, gospođa Marija se nasmeje pomalo stidljivo, a pomalo sigurno kao kad znaš da si uradio nešto što je u društvu propisano kao greh, a niko bez toga ne živi lepo. I prestade da priča.

I došao je i ostao. Priča o njegovom braku, razlogu zbog kojeg se oženio, sve me to nije potreslo i nije bilo važnije od toga da smo opet zajedno. I da ti kažem ta priča je bila priča, nije to u meni budilo osećanja da treba nešto da opraštam. Opet smo bili jedno drugom jedini izbor, sve drugo su bile samo sitne prepreke koje smo od tad zajedno savladavali, rešavali na najbolji mogući način. Najbolji mogući za nas – da nas dvoje ostanemo zajedno. I eto nastavili smo. Trajali. Voleli se. Oh kako smo se voleli. Volim ga i sad kad je duboko pod zemljom, jer je i dalje u meni.

Eto, mila moja – danas nećemo vise pričati. Kako ti ono kažeš – nastavak u sledećem broju. Ajde vodi me u šetnju i idemo da ti kupimo plavo-ljubičaste zumbule, a ti ćeš u šetnji meni da pričaš svoju priču. Proleće počinje.