TOMA PONOVO PEVA U HOTELU DUBOČICA
Toma zagrlio neku devojku i pevuši joj na uvce ovu pesmu. Oćeš da pevaš!? – pita me Toma – onu tvoju, Dulence…
Onako iscrpljen od julske sparine, padam u daun, što bi braća Englezi rekli, uz hitove s jedne televizije sa Nacionalnom frekvencijom. „Zatvorite sve kafane, nek se moja duša smiri“.., umilni glas Tome Zdravkovića me uvodi u foaje sna, i ja ulazim prosto sa njim u kafanu hotela Dubočica.
Unutra mnoštvo nepoznatog sveta, ja iz mlađih dana, kako u društvu brata od tetke, Miše, ispijam pivo po pivo zidarsko i konobar mi donosi, sve iz zelene flaše!
Pa, nisam seljak… Oni piju iz zelene flaše. Preovladavalo je takvo mišljenje, tada, među nama bubuljičavim školarcima.
– Imate li iz braon flaše!?
– Nema, to je za orkestar.
Nepoznat orkestar svira ovu Tominu pesmu „Zatvorite sve kafane“…
Ali to je bilo u 2020.godini. Kafane su tako radille, obavezne maske, socijalna distanca, štrcanje alkoholom dlanove na ulazu…
Toma zagrlio neku devojku i pevuši joj na uvce ovu pesmu.
– Oćeš da pevaš!? – pita me Toma – onu tvoju, Dulence: „Kozare već nema i zima se sprema, nijedne kafane u ovom gradu nema“… Ili onu tvoju: „Uživaj u letu, uvelo je lišće ruža ne miriše, na mome reveru, mesto suza, kiše“… Tu misliš na moji bistu na platou kod mosta na Veternici.
– Ali, gos’n Tomo, kako znate za moje pesme, koje bi mogle da vam legnu.
– Pa znam, dečače. Pokojna Mileva mi je rekla za tebe, mada, zanosi se muzikom i pesmama Vitni Hjuston i Ejmi Vajnhaus. Za tebe, kaže, da pišeš stihove. I neke tvoje stihove je objavila u svojoj rubrici u Puls Magazinu. I onu moju: „Došla je s prolećem, znam da obuze me sreća“, Lidiji, što si spevao.
– Zezaš me, Tomo…
– Trzaš i ti na voditeljke! – kaže mi Toma.
– Dok se nije odjavila naslovom: „Ćao mačke, nema više! Sad mi pojede ratluk, i popije vodu, kad naručim rakijicu u Nebeskoj kafani. Drmnem rakiju da pročistim grlo, pa uz kafu iz džezve ispijam iz šoljice i istentim bar tri cigarete.
– Imaš li šibice? – pita me Toma.
Ali, čim mu prinesem da ga ispoštujem, pripalim mu cigaretu, plamen iznad upaljača se gasi.
– Gle, traže nam maske!
– Ali ti nisi nosio masku, još od prakse u Medicinskoj školi u Leskovcu.
– Otkud znaš?
– Pa znam, rekla mi tvoja školska gospođa V.
– Stavi masku! – kaže dečko iz obezbeđenja u kafani hotela Dubočica.
Toma u revoltu kaže: „Neću!
I onda nas izvode iz kafane hotela Dubočica, rečima da drugi put ne dolazimo bez maske.
– Pa neće biti drugog puta – kažem u revoltu obezbeđenju.
Ovo je taj drugi put!
I budim se, sav u znoju. Kakav san, rekoh da vam ga ispričam…