ULOV
Uf, kakav ulov, pa zar sve ovo da pokvari glupom pričom… Možda haluciniram, mada od juče nisam ništa pio…
Nakon dva dana čekanja na jezeru, u samoći planine, po kiši i vetru, najzad je zagrizla. Dva dana odmora, bez telefona, nezadovoljnih mušterija, odmorilo mu je dušu.
Borio se preko sat vremena i kada ju je najzad meredovom izvukao na blatnjavu obalu, ostalo mu je samo da se prljavom rukom češe po glavi. Imala je sigurno petnaest kila, borila se kao šaran i ličila je na šarana, ali…
Presijavala se, ne kao linjak, ili pastrmka, sijala se kao da je od zlata.
„Ništa me ne gledaj, ja sam zlatna ribica“, reče, zakašlja se i povrati deo jezera.
„Ribica?“
„Pa i ribice porastu, budalo, nego znaš i sam kako ide dalje, ti me pustiš pa ti ispunim tri želje.“
On sede na panj i izbulji se u ribetinu.
„Uf, kakav ulov, pa zar sve ovo da pokvari glupom pričom… Možda haluciniram, mada od juče nisam ništa pio…“
„Ajde, ajde, nemam ceo dan, šta ‘oćeš, jahtu, auto, Bahami, smisli se, smrzo’ se u ovom blatu!“, reče i praćaknu perajem.
„A je l’ možeš išijas da mi središ, boli me godinama, to bi voleoo…“
„Bi voleooo, al’ ne mož’! Ja sam zlatna ribica, nisam ortoped! Samo uobičajno, kola, kuće, lova, putovanja…“
„Ma šta će mi Bahami, sjebana mi leđa, baš ću tamo da uživam, kola već imam.“
„A lova za decu?“
„Ma deca već rade a pare bi ih samo iskvarile. Neka imamo dovoljno…“
„E, a neki mercedes, terenac“, počela je da paniči videvši da ustaje i da se hvata za dršku noža za pojasom, „automatik, pogon na četiri točka, čuješ!“
„Previše elektronike, ko će sa tim da izađe na kraj, izvini, ali uskoro će Nikoljdan, znaš, postimo na ribi…“, reče kleknu pored ribe i dok ju je jednom rukom držao za usta, nabi joj nož između peraja, pravo u srce.
I dok se krv mešala sa blatom, gledao je kako umire i kako joj se život u očima gasi, ponovo uživajući u tišini bespuća.