ŽAL ZA VEČITOM MLADOŠĆU
„Sindrom Petra Pana“ je popularan je psihološki izraz koji opisuje mlade odrasle osobe, posebno muškarce, koji ne žele da „odrastu“.
Osobe koje imaju sindrom Petra Pana često odbijaju da preuzmu odgovornosti koje dolaze s odraslom dobi, imaju poteškoća u održavanju zdravih odnosa i pate za mladošću.
Dr Dan Kajli skovao je ovaj pojam u svojoj knjizi iz 1983. „Sindrom Petra Pana: Muškarci koji nikad ne odrastu“. Godinu dana kasnije objavio je knjigu „Vendina dilema“, o poteškoćama mladih žena u vezama sa „Petrom Panom“.
Većina ljudi s vremena na vreme može da čezne za jednostavnošću detinjstva, osobe sa sindromom Petra Pana mogu da imaju poteškoća s životom tipične odrasle osobe.
Sindrom Petra Pana nije formalna dijagnoza već je neslužbeni izraz koji psiholozi koriste.
Prema mišljenju dr Kajlija, ljudi sa sindromom Petra Pana ponašaju se neodgovorno i mogu da pokazuju narcisoidne crte ličnosti. Zbog toga im je, kaže doktor, izazov da imaju funkcionalne društvene, profesionalne i romantične veze.
On navodi da, budući da ljudi sa sindromom Petra Pana odbijaju da prihvate odgovornost, skloni su da krivi druge za svoje probleme. Takođe imaju poteškoća sa izražavanjem svojih osećanja, što doprinosi njihovom problemu kada je u pitanju održavanje odnosa.
Osobine i karakteristike
Budući da sindrom Petra Pana nije formalna dijagnoza, nema jasnih kriterijuma za definisanje stanja. Međutim, neki često spominjani znakovi uključuju:
– teško prihvataju odgovornost za svoje postupke
– nezainteresovanost za karijeru ili posao
– samoljublje
– strah od samoće
– poteškoće u kontroli impulsivnog ponašanja
– oslanjanje na druge
– izbegavanje kritike
Ključna karakteristika sindroma Petra Pana su poteškoće s ličnim i romantičnim vezama. Neki ljudi često menjaju partnere, često traže partnere koji su detinjastiji od njih samih, a veze prekidaju kad se pojavi potreba za većim nivoom predanosti.
U svojoj knjizi iz 1997., Muškarci koji nikad ne odrastu, dr Kajli je naveo sedam ključnih pokazatelja sindroma Petra Pana. Oni uključuju:
– Emocionalna paraliza: Ljudi mogu da imaju prigušene emocije ili izražavaju svoja osećanje na neprikladne načine.
– Sporost: Mogu da budu apatični, da odlažu zadatke, kao i da često kasne.
– Društveni izazovi: Mogu da se osećaju teskobno i imaju poteškoća u stvaranju značajnih prijateljstava.
– Izbegavanje odgovornosti: Ljudi često izbegavaju da preuzmu odgovornost za svoje greške, a krivicu prebacuju na druge.
– Ženski odnosi: Prema mišljenju dr Kajlija, ljudi sa ovim sindromom mogu da imaju poteškoća sa majčinskim odnosima i da tretiraju buduće emotivne partnere kao „majčinske figure“.
– Muški odnosi: Mogu da se osećaju udaljeno od svog oca i imaju problem s muškim autoritetima.
– Seksualni odnosi: Mogu da se boje odbijanja od strane emotivnog partnera ili da žele partnera koji zavisi od njih.
Jasno je da dr Kajli mnoge kriterijume zasniva na zastarelim, patrijarhalnim idejama o polu i seksualnosti, pa se oni često ne odražavaju u modernom pogledu na sindrom Petra Pana.
Dok su raniji tekstovi navodili da sindrom pogađa samo muškarce, ove karakteristike mogu da se prepoznaju kod bilo koga, bez obzira na pol.
Uzroci
Malo je istraživanja o sindromu Petra Pana, tako da psiholozi ne znaju tačno šta prouzrokuje sindromska ponašanja. Neki stručnjaci tvrde da prezaštitnički raspoloženi roditelji mogu da povećaju verovatnoču da će se kod deteta u odrasloj dobi razviti taj sindrom.
Obrazloženje iza ovoga je da kad su deca prezaštićena, ne razvijaju veštine koje su im potrebne za suočavanje sa izazovima stvarnog života. Kad odrastu, oni očekuju istu sigurnost i privilegovano okruženje koje su imali u detinjstvu.
Prema rečima dr Kajlija, „seme sindroma Petra Pana seje se u detinjstvu“. Simptomi se mogu pojaviti oko 11 ili 12 godine, a kako dete prelazi u adolescenciju, oni postaju prisutniji.
Odnosi
Jedan od glavnih problema muškaraca sa sindromom Petra Pana je održavanje zdravih romantičnih veza. Mogu da imaju poteškoća u izražavanju osećanja, slušanju partnera i igranju ravnopravne uloge u vezi.
U skladu s Kajlijevom idejom da sindrom Petra Pana ne pogađa samo muškarce, izdao je još jednu knjigu 1983. pod nazivom „Vendina dilema“. Iako se ova knjiga oslanja na rodne stereotipe, teorija koja stoji iza nje može da se primeni na bilo koju osobu koja je u vezi sa „Petrom Panom“.
Premisa knjige zavisi od činjenice da je Vendi sporedna partnerka koja uvek stoji iza Petra Pana. Budući da su nezainteresovani ili veruju da bi drugi trebalo da se pobrinu za odgovornosti odraslih kao što su donošenje odluka, plaćanje računa, pripremanje obroka i drugih obaveza, Vendi u vezi mora da „odradi“ taj deo.
Neki ljudi koji upadaju u te uloge možda nisu ni svesni da to čine. To može da prouzrokuje značajne probleme u vezi, kao i da negativno utiče na oba partnera.
Na osnovu prošlih iskustava i ličnosti pojedinca, za neke je verovatnije da će omogućiti nezdravo, neuravnoteženo ponašanje u odnosima.
Poteškoće sa odrastanjem
Mnoge karakteristike sindroma Petra Pana, kao što su nedostatak interesa za posao, odbijanje ispunjavanja odgovornosti odraslih i problemi u komunikaciji u odnosima, mogu da zvuče neverovatno poznato nekim mladim odraslim osobama.
Mnogi su to već iskusili i više nego ikad, mladim ljudima može da bude izazov da krenu u odraslu dob.
Ovde se postavlja pitanje: Da li je to Petar Pan ili nešto sasvim drugo?
Postati odrasla osoba nije nešto što se događa preko noći. To je postupan proces koji se odvija godinama.
Istorijski gledano, ključni pokazatelji odrasle dobi uključivali su faktore poput braka, posedovanja kuće i roditeljstva. Kad su ljudi dosegli ove „prekretnice“, automatski su bili prisiljeni da preuzmu nov nivo odgovornosti, a ta stabilnost ih je definisala kao odrasle osobe.
Međutim, trenutna generacija mladih odraslih to doživljava znatno drugačije, pa mnogi ljudi pomeraju te prekretnice sve dalje i dalje.
Kako se prosečna dob za stupanje u brak i prvo roditeljstvo povećala, a vlasništvo nad kućom sve više postaje nedostižan san, mnogi mladi ljudi mogu da se osećaju kao da nisu zaista „odrasli“.
Važno je znati da se odrasla dob događa sa ili bez ovih prekretnica, iako je možda teško poistovetiti odrasli život s onim prošlih generacija.
Doživljavanje neprijatnih osećanja pri ulasku u mladu odraslu dob je sasvim normalno. Većina ljudi ima poteškoća sa preuzimanjem odgovornosti koju nosi odrastanje, a skoro svi povremeno žude za jednostavnošću detinjstva piše Medical News Today.
Međutim, ako je osobi stalno teško da održi zdrave odnose i preuzme odgovornosti odraslih, možda bi bilo dobro konsultovati stručnjaka za mentalno zdravlje.
Izvor: 24 sata.hr