NEPOŽELJNE FANTAZIJE I TEŽNJE
Sve dok budete smatrali prisilne misli svojima, nećete moći da uradite ništa da im se suprotstavite i da preduzmete mere za njihovu neutralizaciju.
Prisilne misli – to su misli preko kojih nam dolaze lažne ideje, koje pokušavaju da zagospodare nama. Svakoga dana, naša svest biva podvrgnuta njihovim aktivnim napadima.
To nas ometa da trezveno sagledamo situaciju, da pravimo planove i da verujemo u njihovo ostvarenje; zbog tih misli nam je teško da se usredsredimo i da nađemo alternativu za prevazilaženje problema, te misli iznuruju, a često dovode i do očajanja, koje za posledicu ima pojavu misli o samoubistvu.
Evo nekih misli koje dovode do želje da čovek okonča sa sobom:
-Svet je užasan, pun zla, veoma je malo dobrih ljudi
-Niko te ne voli
-Tvoj položaj je bezizlazan
-Strašno je živeti
-Nećeš uspeti da postigneš u životu ono što si hteo…
-Nikada nećeš biti srećan…
-Samoubistvo je jedini izlaz
-Završi sa sobom, sjedinićeš se sa voljenim čovekom, koji je već TAMO. I tome slično.
One prodiru u našu svest. Ne puštaju nas ni na jedan sekund. Teraju nas da patimo u mnogo većoj meri nego što to iziskuju sami događaji koji su izazvali krizu. Postoji niz psihičkih oboljenja (depresija organskog porekla, šizofrenija i dr) u kojima, u kompleksu simptoma, prisustvuju i prisilne misli. Kod takvih oboljenja je terapija lekovima jedina pomoć. U tom slučaju, neophodno je obratiti se lekaru – psihijatru, za određivanje terapije. Međutim, većina ljudi koji stradaju od prisilnih misli, prilikom preživljavanja duševne krize, nemaju psihopatološke poremećaje.
Sa naučnog gledišta, prisilne misli su – neprestano ponavljanje nepoželjnih fantazija i težnji, sumnji, želja, sećanja, strahova, dela, ideja itd, od kojih je nemoguće izbaviti se naporom volje. Realni problem u tim mislima se preuveličava, uveličava, izvrće.
Delotvorno sredstvo borbe sa prisilnim mislima kod psihički zdravog čoveka postoji. Prihvatite postojanje prisilnih misli i neophodnost izbavljenja od njih! Prihvatite da te misli nisu vaše, da su one posledica spoljašnjih napada nečistih sila na vas. Sve dok budete smatrali prisilne misli svojima, nećete moći da uradite ništa da im se suprotstavite i da preduzmete mere za njihovu neutralizaciju.
Preuzmite odgovornost za sebe. Želim da napomenem da, kada primamo prisilne misli spolja i kada, pod njihovim uticajem, vršimo određene postupke, tada i snosimo odgovornost za te postupke i njihove posledice. Preusmerite pažnju! Bolje je preusmeriti pažnju na druge stvari koje pomažu da se efikasno izborite sa tim nametljivim mislima. Pažnju možete preusmeriti na pomoć ljudima, stvaralačku delatnost, društvenu delatnost, rad u domaćinstvu. Naši preci su smatrali da je za odagnavanje prisilnih misli vrlo efikasno baviti se korisnim fizičkim radom.
Nemojte se baviti negativnim autosugestijama, ponavljajući u sebi te misli! Svima je dobro poznata moć autosugestije. Ona nekada može pomoći u veoma teškim slučajevima. Njome se mogu smanjiti bolovi, lečiti psihosomatska oboljenja, značajno poboljšati psihološko stanje. Zahvaljujući svojoj jednostavnosti, koristi se u psihoterapiji još od davnina. Na žalost, često se može videti autosugestija i sa negativnim mislima. Čovek, koji je upao u kriznu situaciju, u sebi i naglas neprestano nesvesno izgovara tvrdnje koje ne samo da mu ne pomažu da izađe iz krize, već i pogoršavaju stanje.
Izmenite tvrdnju u direktno suprotnu i često je ponavljajte, po mnogo puta. Na primer, ako stalno mislite i govorite da je razvodom završen vaš život, onda po sto puta pažljivo i jasno izgovarajte da se život nastavlja i da će svakim danom biti sve bolje i bolje. I realno ćete osetiti dejstvo ovoga, i to veoma brzo. Pri sastavljanju pozitivnih tvrdnji, izbegavajte negacije. Ne: Neću u budućnosti biti usamljena, već: Ja ću u budućnosti ipak biti sa voljenim čovekom. Veoma je važno da pravilno formulišete tu tvrdnju. Nemojte sastavljati tvrdnje za ono što nije dostižno, niti etično. Ne treba sačinjavati i koristiti one misli koje podstiču gordost.
Prisilne misli imaju jednu osobinu: što im se više suprotstavljaš, one te sa većom snagom napadaju. U psihologiji je opisan fenomen Belog majmuna, koji dokazuje teškoće borbe sa spoljašnjim uticajem unutar svesti. Suština fenomena je: kada jedan čovek govori drugome: Nemoj misliti o belom majmunu, upravo o belom majmunu će on i početi da misli. Aktivna borba sa prisilnim mislima dovodi do takvog istog rezultata. Što više sebi govoriš da ćeš se izboriti, tim manje to uspevaš. Ne treba stupati sa tim mislima u borbu, već prosto preusmeriti svoju pažnju sa njih na nešto drugo, prijatnije. Čim preusmerimo svoju pažnju i ignorišemo prisilne misli, one na neko vreme gube svoju silu.
Najsnažnije oružje protiv prisilnih misli je – molitva. U to može da se uveri svako, i to veoma brzo. Za to uopšte ne moraš da budeš monah. Ako je suština prisilnih misli: ropot, gordost, odsustvo želje da se prihvate okolnosti u kojima smo se našli, onda suština molitve treba da bude smirenje: Neka bude volja Božija! Ako je suština prisilnih misli – uninije, očajanje (a to je neizbežna posledica gordosti i roptanja), tu pomaže zahvalna molitva: Slava Bogu za sve! Ako nas muči sećanje na nekog čoveka, jednostavno se pomolimo za njega: Gospode, blagoslovi ga! Zašto nam ta molitva pomaže? Zato što će od vaše molitve za njega taj čovek imati korist, a kako zli duhovi ne žele dobro nikome, videvši da se od njihovog delanja rađa dobro, oni će prestati da vas muče sećanjima u vezi sa tim čovekom. Neophodno je moliti se neprekidno, do pobede, sve dok nadolaženje tih pomisli ne prestane i dok u duši ne zavlada spokoj i radost.
Tajne Crkve. Pre svega, to je, naravno, ispovest. Upravo na ispovesti, skrušeno se kajući za grehe, spiramo sa sebe svu nakupljenu prljavštinu, uključujući i prisilne misli. Ispovedajući se, činimo dve veoma korisne stvari za našu dušu. Prvo, preuzimamo odgovornost za svoje stanje i govorimo i sebi i Bogu da ćemo se potruditi da ga izmenimo. Drugo, mi zlo nazivamo pravim imenom, a zli duhovi više od svega ne vole razotkrivanje – oni vole da deluju prikriveno.
Najmoćniji način u borbi za našu dušu je Pričešće. Pričešćujući se Telom i Krvlju Hristovom, mi zadobijamo blagodatnu silu da se borimo sa zlom u sebi. “Najsvetije Telo Hristovo, kada se dostojno prima, za one koji se bore postaje oružje, za one koji su se udaljili od Boga – povratak, nemoćne ojačava, zdrave veseli, bolesti leči, zdravlje čuva, zahvaljujući njemu lakše se popravljamo, u naporima i žalostima postajemo trpeljiviji, u ljubavi – plameniji, u znanju – prefinjeniji, u poslušanju – spremniji, za delovanje blagodati – prijemčiviji“, govori sv. Grigorije Bogoslov…
Mihail Hasminski, pravoslavni krizni psiholog
Izvor: Saborna-crkva.com