MOJE VREME LETI
Vidi petao da ga gazda gleda čudno, maše glavom i kaže: Kad ne možeš ni pet da istrpiš koka, ideš ti brajko u supu, dovešću im mlađeg petla!
„Kada ću stvarno da živim, da imam vremena za najvažnije stvari, da mi manje bitne stvari ne određuju vreme i život?“ pita se petao, stojeći u dvorištu svoga gazde.
„Bar da imam društvo drugog petla, da se razgovorim i zajedno podnesem ovo jato kokodakalica“.
„Gazda je odredio, po nekoj glupoj proceni, da je jedan petao dovoljan na deset kokošaka. Bato, tu je bilo mnooogo posla! Bih stradao na poslu da nisu dolazila gazdina deca na ručak nedeljom, pa su mnoge matorke završile u supi, tako da se moje jato svelo na nekih pet koka. Pet, ali mladih, pa to je još gore! One matorke traže samo malo pažnje i to mogu da im pružim, a ove mlade… Eh, ni kokoši nisu kao nekad pa da trče sve preko druma kad jedna potrči. Stalno se lickaju, kao da su mačke i samo kokodaču: koja si rasa, koliko si teška, na kojoj si dijeti? Ukapirale da ih gazda ne merka za ručak ako su mršulje.“
Misli tako petao, kad ugleda gazdu gde ide. Sve koke obesile glavu pa tužno i tiho kokodaču. Vidi petao da ga gazda gleda čudno, maše glavom i kaže:
„Kad ne možeš ni pet da istrpiš koka, ideš ti brajko u supu, dovešću im mlađeg petla“.
I tako se naš petlić misli kako će ujutru da odspava u cik zore, da isključi alarm pred izlazak Sunca, kad eto ti najvažnije stvari o kojoj će razmišljati – o supici. Prostruja brza misao petlu od repa do kreste, te stade da juri koke, one ciče i beže, a gazda oseti moć kako ga petao razume. A pri tom – biće i jaja!