NA ULICI
S vremena na vreme, na ulici u mom kraju, naiđem na čoveka sa kojim sam mogla imati nekakvu priču, možda i život. Uvek je srećan što me vidi.
Živi sa mojom prijateljicom, imaju dvoje dece. Naš odnos ostaje na ćaskanju koje odugovlačimo na pločniku, kafi na brzinu, možda na nekoliko koraka koje pravimo zajedno. Oduševljeno mi priča o svojim planovima, gestikulira, a ponekad, dok hodamo, naša tela, već veoma bliska, usklađena, diskretno se dodiruju.
Jednom je išao sa mnom u prodavnicu rublja, jer sam morala da izaberem čarape uz novu suknju. Suknju sam već kupila, trebale su mi samo čarape za to veče. Dodirnuli smo zajedno sve tkanine izložene na tezgi, svaku boju. Katalog uzoraka je izgledao kao knjiga puna parčića nežnih, prozirnih tkanina. Bilo mu je potpuno ugodno među ženskim grudnjacima, spavaćicama, kao da smo bili u gvožđarskoj radnji, a ne u prodavnici rublja. Dvoumila sam se između zelenih i ljubičastih. Ubedio me je da uzmem ljubičaste, a prodavačica je, stavljajući čarape u kesu, rekla: ima dobro oko, tvoj muž.
Ovi susreti prijatno narušavaju naša uobičajena lutanja. Usputno uživamo u čednoj naklonosti. Tako ona ne može napredovati, ne može nikada preći granicu. On je pristojan čovek, voli moju prijateljicu, njihovu decu.
A i meni je dovoljan samo jedan snažan zagrljaj, iako ne delim život ni sa kim. Dva poljupca u obraze, par koraka, deo puta zajedno. Ne govoreći ništa znamo da bismo se, ako bismo hteli, mogli upustiti u nešto pogrešno, takođe i beskorisno.
Ovog jutra primećujem da je rasejan. Ne prepoznaje me sve dok ne stanem tik ispred njega. Prelazi most, dolazi s jedne strane, ja s druge. Zaustavljamo se na sredini i gledamo senke prolaznika koje se oslikavaju na zidu duž reke. Izgledaju poput utvara koje se izvijaju u nizu, pokorne duše koje prelaze iz jednog sveta u drugi. Pravac preko mosta je ravan, a ipak se čini da se senke – obrisi bez suštine nasuprot čvrstog zida – penju, idući uvek uvis. Liče na zarobljenike koji se nečujno kreću ka kobnom odredištu.
„Bilo bi lepo, jednog dana, snimiti ovu povorku“, govori mi. „Znaš, to se ne dešava uvek, zavisi od položaja sunca. Svaki put ostajem zadivljen, smatram da u tome ima nečeg hipnotišućeg. I kada žurim, ipak zastanem.“
„I ja, takođe.“
Vadi mobilni telefon. Pita me: „Hoćemo li da pokušamo?“
„Kako ide?“, pitam.
„Veoma loše. Ova stvar ne vredi ničemu.“
Nastavljamo da posmatramo nemi prizor, crne figure koje se kreću bez zaustavljanja.
„Gde ideš sada?“
„Na posao.“
„Ja takođe.“
„Hoćemo li na kafu?“
„Danas nemam vremena.“
„Onda, ćao, vidimo se.“
Pozdravljamo se, rastajemo, i postajemo i mi senke projektovane na tom zidu: svakodnevni prizor koji je nemoguće uhvatiti.