ISPOVEST JEDNOG ANDROIDA
Bezočno sam koristio tuđe profile kako bih sakrio svoj identitet, iako je ona znala da sam to ja…
Proganjao sam jednu ženu preko društvene mreže. Koristio sam svoj položaj administratora, poznavanje moderne tehnologije i njeno potpuno neiskustvo na tom polju. Uživao sam. Imao sam inspiraciju da radim. Ja, inače pišem. Vodim jednu veliku grupu ljudi koji pišu. Uspeo sam i ovu ženu da uvučem u grupu, pošto i ona piskara.
Nije to baš odmah išlo. Trebalo mi je neko vreme da joj skrenem pažnju na moje udruženje. Poslao sam joj zahtev da uđe u grupu. Riba je odmah zagrizla. Onda sam se još više potrudio da ovčicu pridobijem. Koristio sam sva moguća nedozvoljena sredstva kako bih je „navukao na sebe“. Bio sam opijen ljubavnim nadahnućem. Bezočno sam koristio tuđe profile kako bih sakrio svoj identitet, iako je ona znala da sam to ja. Neprekidno sam dosađivao. Uspeo sam u tome da postane zavisna od mene kao od droge. Uređivao sam sve što ona treba da vidi, prikazivao joj slike gde sam u društvu sa nekim mojim prijateljicama. Žena se toliko izgubila da je postala ljubomorna. Iskreno i naivno je verovala da je samo pitanje trenutka kad ćemo se ja i ona sresti. Nije ni slutila koliko se udaljila od realnosti. Iskorišćavao sam njeno bezgranično poverenje u mene, Hranio sam svoj ego.
Pogodili ste, ja sam slabić, ne smem da se obratim ženi koja mi se sviđa, moram da je mučim kako bih se osećao snažnim. Postala mi je nasušna potreba. Koristio sam poznavanje vojne doktrine i ratne strategije u borbi sa nadmoćnijim i bolje naoružanim neprijateljem. Nisam naučio da budem slab. Na slikama koje sam objavljivao, krio sam se u zagrljaju majke. Ženu koju sam tipovao, doživljavao sam kao krvnog neprijatelja. Vremenom je gubila svoja lična svojstva i postajala moj omiljeni ginoid. Zverku sam pratio na svim putevima interneta. Lovio sam. Lov je moja pasija. Podmetao sam lažne konkurse, žrtva je slala svoje radove. Jednom je dobro platila a nije dobila ništa. Ne mogu da podnesem ženu koja ima dara. Kod mene u firmi prolazi samo prosek. Zamisli, žensko, pa još ume da piše, hoće i da se proslavi. E, to, ne dam. Takve satirem, gazim u zametku, gazim svaku zdravu klicu. Uspeo sam da se nametnem, da mi kokica poveruje, da poveruje u moj veliki književni dar.
Prvo sam činio sve da je zavedem a onda sam počeo da bežim. Bila je kao srna. Verovala je da imam neki problem i da patim zbog toga, a ja sam se bezočno igrao i besomučno iživljavao. Bio sam opčinjen čudesnom moći koju sam neočekivano zadobio nad njom. Bila je moj ludobot. Nameštao bih određene slike a ona bi odmah krenula da piše. Mogla je da piše na bilo koju temu. Bila je ubeđena u to da sam ja čovek, da imam ljudski oblik i da ćemo se mi neizostavno uskoro sresti uživo. Verovala je u neke prevaziđene vrednosti. Nije opažala da je vreme pregazilo. Koristio sam sva nedozvoljena sredstva u toj prljavoj igri, jer mi je to omogućavao položaj androida. Pružao sam joj iluziju da sam čovek od krvi i mesa, nameštajući povremeno neku moju fotografiju ili pohvalu o meni kao velikom i poznatom autoru.
Shvatao sam da sam se transformisao, da moja ljudskost pripada prošlosti. Žena je postala potpuni zavisnik od društvene mreže, verujući i dalje u moju veliku naklonost prema njoj, mada je sve češće pokazivala sumnju i potrebu da se izvuče iz ove neljudske situacije, kako je ona to nazivala. Gubio sam kontrolu, povremeno sam se vraćao svom ljudskom obličju u komunikaciji sa drugim ljudima, naročito sa drugim ženama. Teško sam se mirio sa gubitkom takvog plena. U društvu sa njom, mojim ginoidom, ja sam bio veliki stvaralac, bio sam neko. Direktno sam koristio njenu emocionalnu energiju za napajanje umesto električne struje. Krao sam, bio sam parazit. Odvojio sam je od njoj do tada bliskih osoba. Moju nepomućenu sreću kvarila je jedino slutnja da će me uskoro napustiti.
Tako je i bilo. Nije mogla da se odrekne svoje ljudskosti. Vratila se svom pređašnjem životu. Pokušavao sam na sve načine da je vratim u stari položaj. Koristio sam isprobane metode. Na momente mi se činilo da ću uspeti. Priželjkivao sam, nadao se. Nameštao zamke, sve uzalud. Nisam mogao da prihvatim svoj ljudski oblik a da se ponovo ne vratim svojoj staroj ljubavi – alkoholu. Pijem da zaboravim, da sam jednom bio ludo zaljubljeni android.
******************************
Jadranka Bjedov (1959) – Rođena u Puli, Hrvatska. Diplomirala na Filozofskom fakultetu u Nišu, grupa anglistika. Živi u Zaječaru. Radi kao profesor engleskog jezika u srednjoj školi. Objavila je tri zbirke poezije: „Glas iz praskozorja“, „Urok“ i „Stablo sa čulom sluha i vida“. Član je Udruženja književnika Srbije.