LEGENDA O SVETOM ĐORĐU
Legenda o Svetom Đorđu dolazi iz Katalonije i govori o tome kako je počeo da se slavi dan ovog hrabrog sveca, zaštitnika ove zemlje.
Nekada davno u jednom španskom gradiću živela je jedna grozna aždaja. Nije bljuvala vatru, ali se zato zabavljala tako što je plašila ljude i svojim vonjevitim dahom zagađivala vazduh!
Aždaja je zahtevala da svakog dana pojede dva čoveka, jednog za ručak, a drugog za večeru! Stanovnici grada nisu imali ni najmanju želju da završe u aždajinom stomaku, ali nisu imali drugog izbora nego da svakog dana odaberu dvoje jadnika koje će poslati aždaji.
Na ceduljicama su ispisali imena svih ljudi i ubacili ih u korpu iz koje bi svakog jutra izvlačili po dve. I tako se zbilo jednog jutra da su izvukli ceduljicu s imenom princeze! Kralj, njen otac, pokušao je da spreči da njegova kći postane zmajev ručak, ali princeza ga je zaustavila. Pomirila se sa svojom sudbinom!
I bila je spremna da napusti zamak jednom za svagda. Dok se princeza približavala zmaju, neko je upravo stigao u grad: jedan vitez! Nosio je sjajan oklop i jahao na belom konju. Zvao se Đorđe i izgledao je veoma odlučno.
Đorđe se zaputio ka aždaji i bez oklevanja je probo dugim kopljem. Aždaja se srušila na zemlju – nije mogla više nikome da naudi. Princeza je bila spasena! Ura, ura, ura!
Zapravo, svi su bili spaseni!
Napokon oslobođeni one košmarne aždaje, meštani su mogli slobodno da izađu iz svojih kuća i proslave svog heroja.
U međuvremenu se dogodilo nešto čudesno: iz zmajeve krvi nikao je ružin grm. Niko nikada nije video tako crvene i mirisne ruže! Đorđe je ubrao jednu i poklonio je princezi. Od tog, pa do dana današnjeg, svake godine na Dan Svetog Đorđa (23. april) zaljubljeni poklanjaju jedni drugima crvene ruže.