IZ LJUBAVI PREMA DRUGIMA
Pronaći ćemo isceljenje za svoje duše kada naučimo da vidimo Hrista, služimo Mu i volimo Ga u ljudima koje srećemo svakoga dana.
Primamljivo je pomisliti da su oni koji imaju sve na ovom svetu Božiji miljenici čiji je uspeh nagrada za svetost i vrlinu. Može se pomisliti da je Carstvo Božije jednostavno večna projava ovosvetskog poretka, života koji znamo, gde moćni obično gospodare slabima a bogati gotovo uvek dobijaju po svome nahođenju.
Priča o Lazaru i bogatašu (Lk. 16, 19-31) ponovo snažno upozorava na to iskušenje, jer pokazuje da oni koji vole samo sebe, klanjaju se i služe samo sebi, na kraju postaju slepi za Hrista koji se projavljuje u vidu ubogih i siromašnih bližnjih. To pokazuje da je Božija vladavina veliki preokret u kojoj će skromni uzvisiti, blagosloviti i utešiti, dok će se visokoumni i moćni poniziti. Pitanje se, naravno, ne svodi na to koliko novca čovek ima, već da li smo smireno otvorili dušu za ličnu zajednicu sa Gospodom, kako bi Njegovo milosrđe, ljubav i svetost postale i naše osobine. Pitanje je da li smo izlečeni od pošasti greha, da li je naše duhovno viđenje ispunjeno svetlošću koja pobeđuje tamu u nama. Na kraju krajeva, pitanje je: da li smo postali žive ikone Isusa Hrista?
Bogataš je zanemario jasno Mojsijevo i proročko učenje brige o svojim siromašnim bližnjima. U mnogo navrata je doslovce preskakao preko sirotog prosjaka Lazara na tremu svoje kuće, slep da vidi ljudsku prirodu čoveka stvorenog po liku i obličju Božijem sa kojim se Hristos poistovetio kao sa „jednim od svoje najmanje braće“. Zanemarivao je Boga svaki put kada je zanemarivao svoga bližnjega. Ovo slepilo je do te mere preraslo u osobinu bogataša da, napustivši ovaj život, nije mogao da gleda u blistanje slave Božije već je samo mogao da spozna mučni oganj. Sveti Isak Sirin pominje stradanja onih u adu kao „bič ljubavi“. Drugim rečima, Božija ljubav ostaje večna, ali neki ljudi se toliko izopačuju zbog svoje samoživosti, nemara prema bližnjima i mržnje prema Bogu, te obitavanje u prisustvu Gospodnjem doživljavaju samo kao muku „gorkog kajanja“. Stradaju od posledica samonametnutog odbacivanja odnosa sa Njim.
Mi još uvek nemamo očiju da to vidimo, ali sve što kažemo, radimo i mislimo u ovom životu oblikuje to ko smo pred Bogom, i sada i za večnost. To se posebno odnosi na pitanja vezana za druge ljude, posebno za one koji oskudevaju, koji se muče i koje je lako prevideti. Svidelo se nama ili ne, Gospod se poistovetio sa njima. Ako kažemo da Ga volimo i da Mu služimo a pri tom zanemarujemo siromašne, bolesne i usamljene, samo obmanjujemo sebe.
Gospod je doneo spasenje svetu unizivši se do smrti na Krstu, pogreba u gorb i silaska u Ad. Otišao je na mesto mrtvih da potraži palog Adama i Evu i da ih oslobodi, kao i sve upokojene, od ropstva grehu i smrti, kojima je izopačeno prvobitno dostojanstvo onih koji su stvoreni da postanu bogoliki u svetosti. Unizivši se iz ljubavi, Hristos je ustao u slavi i izveo njih u večno prisustvo Božije.
Zauzećemo svoje mesto u ovoj priči o spasenju ukoliko budemo u svom životu pokazali da je Spasitelj iz ljubavi prema drugima sišao u svet pokvaren grehom i smrću. Pronaći ćemo isceljenje za svoje duše kada naučimo da vidimo Hrista, služimo Mu i volimo Ga u ljudima koje srećemo svakoga dana. Poenta je da ne pokušavamo da koristimo Boga da bismo dobili ono što želimo u ovom ili budućem životu, već da pronađemo punoću života u Njemu prisajedinjujući se nesebičnoj žrtvi koju je Gospod prineo na Krstu za spasenje sveta. Imaćemo dobru nadu da ćemo ustati sa Njim u slavi ako Mu budemo služili u Lazarima koje srećemo svakoga dana. Već danas, sada, možemo učestvovati u velikom preokretu Carstva Božijeg blagosiljajući one što su poslednji u svetu koji znamo. Služeći njima, služimo Isusu Hristu. Prizivajući Njegovu blagodat dok se borimo da živimo verno na ovaj način, videćemo meru božanske slave i otkrićemo da već učestvujemo u večnom Carstvu Božijem.
otac Filip Lemasters, pravoslavna crkva Sv. Luke u Abilenu, Teksas