PITAM
Pitam se svakog časa hiljadu puta
Odakle mi je stigla ta svest o teretu,
Ovaj tupi, sve dublji bol.
Odavno sam izgubila svu radost
Da sebe osećam u iznemoglostima,
Izmučena sam dok nastavljam dalje
I ogorčena što ne mogu da se branim.
Tresem se dok gledam ka nebu,
Okušavam se u užitku i besnilu.
Zavadila sam se s Bogom i njegovim svetom
I sama nisam nikada u klečanju osetila
Da postoji mir poniznosti
Koji svi drugi tako lako zasluže.
Ipak moram da budem Božja, u svoj protivrečnosti.
Da verujem u njega kao što verovati moram,
Mora neophodno da me iz svog zraka preda.
Kako si umoran, svete, koji si me rodio,
Jedino spreman da mi staviš lance
I, da mi tamo gde mogu da plamtim i da se zanesem,
Svoje senke čvršće urežeš.
GLEDAJUĆI GORE
To što se nakon bljutavog užitka,
Ponižena, ogorčena i bez svetla
Saberem i u sebe posegnem
Još me čini vrednom.
Ja sam bujica
Sa talasima koji traže obalu,
Žbunje koje baca senke u pesku,
Zraci sunca koji ogreju,
Čak i ako samo jednom.
Ali moj put je bez milosti.
Njegov pad me gura prema moru.
Veliko, veličanstveno more!
Ne poznajem drugu želju osim ove
Da se u strujanju rasplinem
U beskrajnom moru.
Kako može žudnja
Da pozdravim milije obale
Da me zarobi,
Kad krajnji smisao
Još uvek poznajem!
Prevod: Nikolina Zobenica