SVOJSTVO PREOBRAŽENOG LIKA
Sveci se na ikonama pravoslavne religije ne izobražavaju nasmejani. Zar se niko od njih nikad ne osmehuje? Evo šta kaže Crkva na to.
Osmehivati se, bezuslovno, nije greh. Ali je osmeh – prirodna emocija, možemo reći, zemaljska emocija. I, može biti, dobro je što osmeh postoji na zemlji, osobito ako je to čisti osmeh deteta, blagi osmeh majke, iskreni osmeh prijatelja. Ali ikona nam govori o natprirodnom, to je drugačiji svet, preobražena realnost, svet Carstva Nebeskog.
Sveti se izobražavaju na ikonama u molitveno-sozercateljskom stanju, oni stoje pred Bogom licem k licu, oni su ozareni Njegovom svetlošću. Osmeh je emocija, to jest duševna reakcija, a izražavanje duhovne prirode je izraz nezemaljskog stanja.
Ikona nije portret, to je preobraženi lik čoveka, i zato je ovde neumesan psihologizam, aktivna mimika, bilo kakvo izražavanje afekta. U ikonopisnoj terminologiji lice se naziva likom, pošto se ono ne pojavljuje kao prirodno stanje čoveka, već njegove preobražene prirode. Zato lik svetog na ikoni treba da bude kao prozračni odraz vode, u kojoj je odražen lik Hrista.
Apostol Pavle piše o cilju hrišćanskog života: „Dečice moja, koju opet s mukom rađam, dokle se Hristos ne uobliči u nama” (Gal. 4, 19). A Spasitelj je govorio ovako: „Ko je video mene, video je Oca” (Jn. 14, 9), isto tako i sveti na ikoni ne predstavlja samo sebe, nego kroz njega i zajedno s njim i mi stojimo pred Hristom. Jednom rečju, smisao i sadržaj ikone veoma je daleko od onoga što dopuštamo na portretima, realističnim, avangardnim ili bilo kojim drugim.
Naravno, to ne znači da svaka emocija iz ikone treba da bude proterana. Emocija se u ikonografiji izražava kroz gest – radosno-blagosloveni gest arhanđela Gavrila na ikoni „Blagovesti” ili molitveni, ruke podignute ka nebu na ikoni Bogomajke Orante, ili ruka na obrazu kao izraz stradanja, tako se izobražava Bogomajka kod Krsta itd. Ali primetićemo da se likovi slikaju neostrašćeni, spokojni, vedri.
U klejmama žitijskih ikona, na kojima se izobražava zemaljski put svetitelja, dozvoljeni su emocionalniji likovi, pa i to u uzdržanom maniru.
Najvažniji značaj na ikoni imaju oči. Na drevnim ikonama su ih slikali krupne, kao da su širom otvorene. Poznati izraz „oči su ogledalo duše” jeste putokaz kako najbolje pristupati ikoni. U očima se takođe sadrži emocionalni ključ ikone. Uporedite nekoliko različitih ikona Spasitelja i videćete da je na jednima milostiv, na drugima preteći, na trećima pažljiv, na četvrtima odbačen itd. Akcenat na očima stvara efekat kao da vi ne posmatrate ikonu, već ona vas. Ali to nije emocija, već upravo pogled. Nije slučajno što čuveni savremeni ikonopisac arhimandrit Zinon govori da na ikoni ne treba slikati oči, već pogled.
I, na kraju, emocionalnu zasićenost daje svetlost u ikonopisu. Zato se freske i ikone Teofana Grka opisuju kao dramatične, zasićene energijom, kao da rasprskavaju materiju iznutra. Naprotiv, Andrej Rubljov se karakteriše kao tihi, vedri, spokojni, sozercateljni, zato što kod njega nema svetlosnih efekata, prenaglašenih, energičnih svetlosnih pega, već svetlost podjednako obasjava površinu ikone, polagano se sleže na brežuljke i tkanine odeće, likovi oživljavaju unutrašnjom svetlošću. Primetimo da obojica majstora izraze likova slikaju bez ikakvih spoljašnjih emocija. Nećete videti u klasičnom ikonopisu ni Vizantije ni Rusije osmehnute likove, zato što su to likovi onih kojima se obraćamo u molitvi. Pa i u drugostepenim likovima aktivnih emocija gotovo da nema, iako se pred njima postavljaju manje stogi zahtevi.
Dakle, na ikonama se niko ne osmehuje ne zato što je osmeh greh ili što je Carstvo Nebesko malodušno, već zato što je ikona otkrovenje ne samo o Bogu, nego i o čoveku, i ljudska priroda se u svetima otkriva mnogo dublje nego što smo navikli da je opažamo u našem uobičajenom svetu.