SEĆANJE
Mene je to toliko pomerilo i otvorilo u meni prostor, dobro zaključan, da sa ovim sećanjem, shvatim da ja još uvek od njega odlazim.
„Dobar dan“! – rekla sam ulazeći u lift koji mi je zadržala nasmešena gospođa.
„Dobar dan, videla sam vas da uvek žurite, pa sam zaustavila lift“.
„Hvala vam! Ja se trudim da ne žurim, ali ne znam šta je s ovim vremenom, trči sprint na 100 metara, šta li?“ – rekoh – „Ja sam komšinica s 4. sprata, doselila sam se pre mesec dana. Tina“.
„Videla sam da ste se doselili“, izgovorila je to „kao malo me je stid što sve znam po komšiluku, ali baš je interesantno“. „Zovem se Dara, komšinica s 3. sprata“.
Kad je izgovorila ime u meni su poleteli neki, davno, davno, gurnuti u kraj, leptirići. Plavi, uvek zamišljam da su plavi.
Stižem na moj sprat, ulazim u stan, izuvam se, perem ruke i puštam radio. Onda sipam vino, vadim cigarete, zavalim se tako da gledam kroz vrata od terase i uz udisaj dima i gutljaj vina otpuštam sva ludila i tenzije koje sam tog dana doživela. Dara – tako se zove Mikijeva mama. Nikad je nisam upoznala, ali sam zapamtila ime. Zapamtila sam ime svake osobe koju je spominjao. Zapamtila sam sve njegove priče o detinjstvu, dedi stolaru, ocu i osećajima o njemu, o prvoj ljubavi, sledećoj, ljudima koji su mu samo prošli kroz život ili ostali. Evo godine su prošle, a ja ne zaboravljam niti jednu njegovu priču, ne zaboravljam osećaje koje je budio u meni, ne zaboravljam miris, dodir zadovoljstvo, snagu, volju, kreativnost.
Sve je to s njim bilo jače i intenzivnije.
I prošlo je 10 godina od tada.
Ne, nisam ja ništa posebno i ne znam kako dugo patila zbog našeg razilaženja. Volela posle nekog, bila voljena, doduše ne uvek u isto vreme, ali bilo je tih lepih osećaja. Živela i zadovoljno i ispunjeno i ostvareno. I neću reći osećala sam prazninu negde u duši. Nisam, zaista nisam. To što smo bili je bilo nešto predivno. Tačno je da posle nije bilo nikad baš tako, ali i ja nisam bila više ona osoba kakva sam bila tada.
Dodirivao me je pogledom, osećao moj pogled, osećao mene. Znala sam da me poznaje odavno. Dodirivala sam ga pogledom, osećala njegov pogled, osećala ga. Poznavala ga odavno.
Znala sam da ne može biti onako skroz Moj, pa ni ja nisam bila sva i potpuno Njegova.
Sipam novu čašu vina, palim sledeću cigaretu i nakon dugog niza godina prepuštam se sećanjima.
Mislim, sad nakon ovakve reakcije, nakon osećaja koji su iskočili iz neke dubine kad sam čula ime Dara, da sam ostala – Njegova.
Naše noći su bile plavi baršun, omotan oko nas. Naši dani su bili suncem obojeni, nasmejani.
I uopšte se ne sećam zima, kiša, snega, vetrova, samo se sećam sunca i one predivne osunčane boje. Ali to mozak pomaže sećanju i ukida sivu boju, ukida postojanje nedefinisanosti, realnosti, nemanja hrabrosti.
Voleli smo se baš, smejali se, trčali jedno ka drugom. Bilo je dana kada nismo mogli da stanemo s prepričavanjem i prenošenjem doživljaja koje smo imali dok nismo bili zajedno.
Bilo je dana kad nismo mogli da prestanemo da se dodirujemo i udišem dah jedno drugom.
Bilo je dana kad je sve to išlo istovremeno.
Onda je došao dan kad je on počeo da izmiče, da beži prvo od sebe, pa onda od mene. Nisam mogla da shvatim tu njegovu potrebu da se izdvoji. Čemu bežanje kad nam je tako lepo!? Zašto misli da ne može da bude samo uz mene?!
I postavljala pitanja, tražila odgovore, nijanse u tonu izgovorenih reči, postala lovac i postala ono što nisam volela – razmazana na podu flekica.
Naravno da je onda još lakše pričao o tome kako ne može da me treba, kako mu treba – prostor, a ja…ja sam sve manje pričala, sve češće plakala i sve više shvatala da je vreme da ustanem i odustanem od Nas.
Dan je bio lep, drveće u Bulevaru razlistalo, moj korak čvrst, štikle preudobne i ja klizim ka Njemu. Ni traga od one razmazane flekice, jer odluka je doneta i prihvaćena od mene – za mene. On me čeka s osmehom u očima, širi ruke i govori „Dođi“, ali ja stajem tako da mu ruke klize kroz svetlucavi prolećem namirisan vazduh i izgovaram: „Sad je gotovo. Imaš svo vreme ovog sveta, ali od sad pa nadalje – bez mene.“ Oči su mu tamnele i videla sam da je istovremeno osetio olakšanje i bes. A video je i on da sam ja na kraju, Našem kraju. Možda smo još nešto i progovorili, možda smo i ćutali, više se ne sećam. Sećam se razloga, odluke, susreta, tih reči i da sam otišla.
I ustajem, gasim ne zna koju cigaretu i mislim – pa samo to što neka Dara živi u ovoj zgradi, mene je toliko pomerilo i otvorilo u meni prostor, dobro zaključan, da sa ovim sećanjem, shvatim da ja još uvek od njega odlazim.
Sve ove godine.