PRIČA O JEDNOJ PRIŠTEVKI
Borkina bratanica i brojni Prištevci voleli bi da Odbor slepih u Gračanici ponese njeno ime. Borka Jović to zaslužuje, jer je njena plemenita duša otklanjala svaku razliku između onih koji vide i onih koji ne vide.
Prištevka Borka Jović, ćerka ratnog dobrovoljca srpske vojske poginulog u Balkanskom ratu, Živka Jovića, i prve diplomirane babice u Prištini, Marije Jović, bila je prva slepa nastavnica muzike u Srbiji koja se školovala u Beogradu, a kasnije i predavala slepima u Domu slepih kralja Aleksandra prvog u Zemunu, koji i danas nosi ime osnivača i direktora Doma za slepe Veljka Ramadanovića.
Borka Jović, rođena 1912. kao zdravo dete u prištinskoj Crkvenoj mali, vid je izgubila nesrećnim slučajem u najranijem detinjstvu kada je kao petogodišnja devojčica ostala slepa od eksplozije baruta bačenog u tagaru iz čaure zaostalog metka u čijoj se blizini našla. Od tada je zakoračila u svet tame, ali Borka je svojom vrednoćom i željom da pomogne drugima u sličnoj nevolji savladavala sve prepreke koje su mogle da je odvedu u malodušnost i bezizlaz. Za osobe koje ne vide karakteristično je da imaju razvijeniji sluh.
Tragično izgubila vid
Borkina bratanica Verica Tomanović, takođe profesorka muzike u penziji, poznata iz Muzičke škole „Stevan Mokranjac“ u Prištini, ispričala nam je Borkinu sudbinu.
– Borkina majka Marija koja je već doživela veliku porodičnu i ličnu tragediju jer joj je muž poginuo u Balkanskom ratu odvela je Borku kod lekara odmah po nesreći, ali pomoći nije bilo. Po savetu dokotra Nešića, Marija odvodi ćerku u tek otvoreni Dom slepih kralja Aleksandra prvog u Zemunu gde je bila u grupi prvih učenika. A majka, da bi bila što bliže ćerki Borki koja se prvi put odvaja od porodice i tek privikava na domski život, upisuje babičku školu u Beogradu koju uspešno završava 1922. godine. Borka je u Beogradu završila osnovnu školu, a zatim i srednju muzičku školu sa decom koja su videla i poznavala svetlost. U školu je išla odlazeći svakodnevno brodom od Zemuna, gde je živela u Domu za slepe, do Beograda i nazad – kaže Verica Tomanović.
Borka Jović je u Domu za slepe u Zemunu često priređivala solističke koncerte. Govorila je Betovenove reči da je muzika veće otkrovenje od svake filozofije i mudrosti. Govorila je da je umetnost večito talasanje koje oplemenjuje čovečju dušu i razvija smisao za sve što je lepo i uzvišeno.
Svake godine dolazila je u Prištinu da obiđe porodicu. Bila je uvek nasmejana, prepoznavala je svakog čim bi mu čula glas. Nakon završetka škole 1932. godine Borka Jović je pisala tadašnjem ministru socijalne politike i narodnog zdravlja da je postavi za nastavnicu u Domu slepih „Kralja Aleksandra Prvog“ u Zemunu da svoje znanje primeni u obuci mlađih drugarica, domskih štićenica. Uprava doma je prosledila ministru to pismo uz sve pohvale koje je Borka Joivć zaslužila za odličan uspeh i primerno vladanje kao vredna i marljiva učenica.
Načelnik Ministarstva za socijalnu politiku i narodno zdravlje Ljubomir Hofmanović je potom u Domu slepih u Zemunu, na svečanosti, pročitao dekret o postavljenju Borke Jović za prvu slepu nastavnicu muzike. Tom prilikom je rekao: „Vi niste ni u čemu zaostajali iza onih koji imaju čulo vida. Do sada su Vas vaspitavali, a od sada ćete Vi biti vaspitač drugih, onih čiju radost, zadovoljstvo, bol i tugu možete samo Vi da oseetite, da razumete onu potajnu patnju u njihovim dušama i da u njihove oči koje ne vide unosite životnu vedrinu i optimizam“.
Upravnik Doma slepih u Zemunu Velja Ramadanović, prema pisanju „Politike“ 17. aprila 1932. godine čestitao je svojoj štićenici vrlo srdačno postignut uspeh.
– Nastavnica Borka Jović opravdala je sva očekivanja. Njeni ženski horovi pevali su bez greške. Solo tačke na klaviru izvele su slepe devojčice sa punim uspehom – ovako je pisala „Politika“ čiji isečak iz novina nam pokazuje Verica Tomanović.
Od tada pa sve do penzionisanja, Borka je bila kao pravi misionar muzičke umetnosti onima koji kao i ona nemaju ili su izgubili sposobnost da vide, ali čije je čulo za muziku i talenat moglo da dođe do izražaja nezavisno od slabovidosti ili slepila. Borka je imala sposobnost da se uživi u svet slepih i da im prenese svou volju za radom i životom.
Osnovala Oblasni odbor slepih na KiM
U Borkinom sačuvanom i pedantno sređenom dosijeu koji nam je poverila Verica Tomanović, nailazimo i na molbu Doma slepih iz 1936. godine, kojom moli „za dejstvo kod nadležnih da joj odobre odsustvo od dvadeset dana radi učešća na proslavi 150-godišnjice Zavoda za gluvoneme u Pragu, kao i na Kongresu za slepe koji se tom prilikom održava, a u cilju osnivanja Sveslovenskog saveza udruženja nastavnika za defektnu omladinu.“
Prva slepa nastavnica muzike u Srbiji Borka Jović je decembra 1940. odlikovana Zlatnom medaljom za revnosnu službu. Udruženje slepih Jugoslavije se aktom od 5.decembra 1946. godine obratilo Ministarstvu socijalne politike za osnivanje oblasnog odbora slepih za Kosovo i Metohiju.
Pošto je Borka Jović bila iz Prištine i zato što je uživala poverenje svih slepih, ona je upućena na Kosovo i Metohiju kako bi za desetak dana sprovela organizovanje Oblasnog odbora slepih u Prištini. Borka je i taj deo posla revnosno odradila.
Slepa nastavnica muzike Borka Jović je bila uvažavana i omiljena. O njoj je „Poltiika“ pisala u nekoliko navrata, a pisali su i njeni poznanici i prijatelji iz Prištine. Među njima su poznati pisac Pera Stefanović i Dragi Moračić koji se svojim govorom obratio prisutnima i na njenoj sahrani 1991. godine kada je, po svojoj želji, sahranjena na groblju u Prištini pored svoje majke Marije.
Borkina bratanica Verica Tomanović brižljivo čuva sve drage uspomene na Borku i svu njenu originalnu dokumentaciju. O tetki Borki često priča s ljubavlju, tihim glasom i nežnim, tužnim ponosom. Verica i brojni Prištevci voleli bi da danas Odbor slepih u Gračanici ponese Borkino ime. Borka to zaslužuje ne samo postignutim radom i rezultatima već i zato što je njena plemenita duša otklanjala svaku barijeru i razliku između onih koji vide i onih koji ne vide.
Danas je uključivanje slepih u obrazovanje, rad i društveni život mnogo organizovanije i sistematičnije rešeno, ali je primer života i rada Borke Jović, a posebno odnosa njene porodice i sredine prema njoj, primer koji vredi slediti.
Klavir ostavila slepoj deci u Zemunu
Borka Jović je po svojoj izričitoj želji, testamentom ostavila svoj očuvani koncertni klavir marke “Pappenberger” slepoj deci u Zemunu, koji je njena bratanica Verica Tomanović lično predala Živanoviću u Domu slepih u Zemunu 27. avgusta 1992. godine. Ona je ovom prilikom predala i svu Borkinu dokumentaciju, diplomu i nagradu Domu.