LEGENDA O MALINI
Sveti Serafim Sarovski preminuo je 14. januara 1833. i on je jedan od najvećih ruskih pravoslavnih podvižnika. Čudo prepodobnog Serafima o malini, u Rusiji se priča i danas…
On je bio čudotvorac i ova priča govori kakvo se čudo Serafima Sarovskog zbilo tokom posete jednog vladike.
Bilo je to davno. U Sarovski manastir je stigao novi episkop. Mnogo je slušao o svetitelju Božjem Serafimu, ali sam nije verovao pričama o čudesima velikog podvižnika. A i ko zna zašto su mu ljudi sve to pričali?
Monasi dočekaše episkopa zvonjavom i počastima. Potom ga povedoše u crkvu, pa u vladičanske odaje. Ugostili su ga kako i dolikuje. Sledećeg dana počela je vladikina služba. Episkop je sve pregledao i naposletku upitao: „A gde živi otac Serafim?
A u to vreme baćuška Serafim nije živeo u manastiru, nego u svojoj pustinji. I bila je zima, bilo je snega u sarovskim šumama, i to veoma velikih snežnih nanosa.
Vladika je sa naporom prošao put do starčeve pustinje. Pa čak je poslednji deo puta morao da ide peške.
Starac je bio upozoren da mu u posetu dolazi lič novladika. Sluga Božji izađe mu u susret bez kape i smerno se pokloni episkopu, spustivši se pred njegove noge. „Blagoslovi“, reče, „mene, ubogog i grešnog, sveti vladiko!“ Blagoslovi oče!” Odazvao se i vladika. Otac i otac.
Vladika je blagoslovio i krenu ka skitu. Starac ga drži pod ruku i ide sa njim. Vladikina svita je ostavljena da čeka. Vladika i starac su ušli, pomolili se i seli. Starac kaza:
„Ima visokog gosta, ali ubogi Serafim nema čime da ga počasti.“
Vladika, misleći da starac hoće da ga počasti čajem, reče:
„Ne brini, sit sam. I nisam zbog toga sam došao kod tebe i gazio sneg. O tebi se priča mnogo toga.
„Kakve su to priče, vladiko?“, upita svetitelj, kao da ne zna.
„Ovde, kažu, ti činiš čuda.“
„Ne, vladiko, ubogi Serafim ne može da čini čuda. Samo je Gospod Svemogući slobodan da čini čuda. Njemu je, Milostivom, sve moguće. On je iz ničega stvorio ceo lepi svet, vladiko. On je preko gavrana hranio Iliju. Gle, On je i meni s tobom, vladiko, veliku milost dao…“
Vladika je pogledao u ugao gde je svetac pokazivao, a tamo je izrastao veliki grm maline, i bio je pun zrelih plodova. Vladika je zanemeo i nije mogao ništa da kaže. Zimi, maline, i još rastu na golom podu! To je kao iz bajke!
A otac Serafim uze tanjir za čaj i kidaše maline. Nabrao je i prineo gostu.
„Jedi, oče vladiko, jedi! Nemojte se stideti. Bog ima mnogo! I preko bednog Serafima, po tvojim molitvama i neizrecivim milosrđem Svojim sve može. Ako imaš veru veličine gorušičinog zrna, onda ćeš gori reći: `idi u more!` i ona će se pomeriti. Nema potrebe da sumnjate, baćuška. Jedi, jedi!“
Vladika je sve pojeo, a onda se iznenada hteo da se pokloni starcu. Ali baćuška Serafim je uspeo da ga preduhitri i kaže:
„Ne možeš se klanjati pred bednim Serafimom, ti si episkop Božiji. Na tebi je velika blagodat. Blagoslovi mene grešnog i pomoli se.“
Vladika je poslušao i ustao. On je blagoslovio starca i rekao samo dve-tri reči:
„Oprosti mi, starče Božiji, sagreših pred tobom! I moli se za mene nedostojnog i u ovom i u onom životu.“
„Slušaj, vladiko, slušaj. Samo nikom ništa ne govori do moje smrti, inače ćeš se razboleti…“
Vladika gleda, ali grma sa malinama više nema, a na tanjiriću od maline ponegde je ostao sok. Znači da nije bio privid. Da, i prsti su mu umrljani malinama.
Vladika je otišao. Svita ga čeka. I šta je to, misle oni, da je toliko dugo razgovarao sa ocem Serafimom? I starac ga, bez kape, opet vodi ispod ruke do samih saonica. Vladika se namestio u saonicama, a starac, koji je stajao u sneg, opet mu se se poklonio.
A vladika, čim je krenuo, reče onima koji su bili sa njim: „Otac Serafim je veliki svetitelj Božiji. Govorili su istinu o njemu kada su pričali da može da čini čuda.“Ali o malinama im nije rekao ništa. Celim putem je ćutao i krstio se, i opet je rekao: „Veliki, veliki ugodnik Božiji!“
A kad se starac upokojio, vladika je svima pričao o malini.