PRIČA O GODINI
Ljudi i životinje imali su sad obilje hrane, pa su vrapčići skakutali po plevi da kljucaju seme koje je seljacima otpalo tokom žetve.
Bio je prvi dan nove godine. Posle sinoćnog slavlja grad je još spavao okovan snegom i ledom. Nekoliko promrzlih vrabaca skakutalo je okolo u potrazi za hranom. „I ovo ljudi zovu novom godinom? Sve je isto kao što je bilo: nema ničeg da se jede!“, požalila se ptičica.
„Ljudi su sinoć pokušali da oteraju staru godinu petardama, lupnjavom i drekom, ali možda se ona nije dala oterati“, odvratio je drugi vrabac tražeći mrvicu hleba. Na to najstariji vrabac reče:
„Godina im nova sinoć dođe, drugačije mere vreme ljudi. A nama će u proleće doći, kad priroda počne da se budi.“
„A kad će doći proleće?“, upitao je najmlađi vrabac. „Kad se vrate rode“, odgovorio je drugi, pa dodao: „Ali ovde u gradu to se ne vidi. Moraš da odeš na selo.“ „ Hajdemo onda!“, povikale su sve ptičice i na to odletele.
I polja i šume bili su zavejani, a vetar je bio hladniji nego u gradu. „Šta je ono?“, upitao je jedan vrabac drugare, pokazujući na starca odevenog u belo koji je sedeo na brdu malo dalje od njih. Dugu kosu belu kao sneg mrsio mu je vetar, a s bele brade visile su mu ledenice. „To je Čiča Zima!“, odgovori mu vrana s grane debelog hrasta. „Čeka da dođe proleće, pa da ode da se odmara do naredne godine.“ Proticali su studeni dani i ledene noći, a onda se naposletku dve rode pojaviše na obzorju: vraćale su se iz toplih krajeva i na leđima nosile dečaka i devojčicu. Kako su dečja stopala dotakla zemlju, tako je sneg počeo da se topi, a iz zemlje su počele da niču visibabe. Starac im priđe da ih zagrli i sve ih troje obavi magla. Kad ju je sunce raspršilo, Čiča Zime više nije bilo.
Deca su počela da tumaraju okolo, a kud god da su kročila, nicala je trava, drveće je listalo, a šareno cveće cvetalo na sve strane. „Stiglo je proleće!“, zacvrkutali su presrećni vrapci.
Meseci su prolazili, a iz cvetova su rasli plodovi. Deca koju su rode donele porasla su i venčala se i postala kralj i kraljica leta. Kad bi se na nebo navukli tmasti oblaci, pa udario pljusak, mladenci bi zaklon potražili pod nekom krošnjom. Srećom, letnje oluje kratko su trajale i ubrzo bi ponovo granulo sunce. Topao vetar njihao je granje puno lišća i stabljike kukuruza dozrelog za branje. Ljudi i životinje imali su sad obilje hrane, pa su vrapčići skakutali po plevi da kljucaju seme koje je seljacima otpalo tokom žetve. No kad su ljudi sve požnjeli, na poljima je ostala samo strnjika požutela od sunca. „Ne sviđa mi se više ovde. Hoću da se vratim tamo odakle smo došli“, kazala je kraljica leta mužu.
„Prerano je“, odvratio je on, pa da je razveseli, dunuo u lišće na drveću, koje na to poprimi vatrenocrvenu, zlatnožutu i jarkonarandžastu boju. Stigla je jesen! Vetar je sad postao hladniji, a dani kraći. Mladić je dao svojoj ženi pokrov od zlatnog lišća, pa su oboje seli na brdo da čekaju rode koje će ih odneti u tople krajeve. Jednog dana vrapci pogledaše ka brdu i videše da tamo više nema mladog para.
Na njihovom mestu sedeo je onaj starac duge bele brade, ogrnut snežnim plaštom. Zima je ponovo došla, a on će ostati na tom brdu sve dok se rode ne vrate i donesu novo dvoje dece koje će opet doneti proleće na zemlju.