OTAC
Napokon sam shvatila zašto je taj čovek kod mene izazivao strah. Ljudi su pričali nekoliko dana, a onda je sve prestalo…
Viđala sam ih na gradskom izletištu. Muškarac, srednjih godina, tamnije puti, tvrdog izraza lica, sportski obučen, kao da je na nekoj dužnosti. Pored njega, visoka devojka nestabilnog hoda koja negde žuri i naglim pokretima zabacuje glavu, čas na jednu, čas na drugu stranu.
Često sam ih sretala. Bilo je nešto u tom čoveku što izaziva zazor. Ne znam šta. Nisam volela da ih sretnem a svaki put kada bi se to desilo, govorila sam, dobar dan. Da li zbog toga da razbijem strah ili zato što sam se u mislima već zbližila sa njima? Čovek bi odgovarao bezizražajnim klimanjem glave. Hodali su brzo i ćutke. Devojka bi ga povremeno držala ispod ruke i ispuštala glasove kao da peva u nekom veselom raspoloženju. On bi i dalje bez reči obavljao svoju dužnost, vodio u šetnju kćerku koja nije bila zdrava.
Trajalo je to nekoliko godina, sve dok se jednog dana nije pročula vest da je čovek ubijen. Prvo su novine pisale da je negde nestao a onda su ga našli mrtvog u ataru obližnjeg sela. Pričalo se u parku da je to otac koji je bolesnu kćerku vodio u šetnju. Bio je poslovni čovek koji se pod maskom legalnih poslova bavio i zelenašenjem. Davao je novac za interes čak i maloletnim licima. Motiv ubistva bila je osveta. Ubio ga je brat nekog mladića koji je izvšio samoubistvo pod pritiskom zelenaških dugova.
Napokon sam shvatila zašto je taj čovek kod mene izazivao strah.
Ljudi su pričali nekoliko dana a onda je sve prestalo. Bolesnu devojku, zelenaševu kćerku, retko ko je spominjao.
Ona i dalje ide u šetnju. Sada u pratnji brata, mladića od dvadesetak godina, teškog hoda, krupnije telesne građe i lenje naravi.
Devojka brzog lelujavog hoda, sa prednjim delom tela izvijenim napred kao da grozničavo nešto traži ili od nečega beži, možda od činjenice da oca već odavno nema. Nekoliko metara iza nje, pogleda prikovanog za svoj mobilni telefon, sporo korača njen brat, kao da jedno s drugim nemaju nikave veze.