TETKA ŽIVKA
Tetka Živka je bila draga i simpatična osoba bez obzira što njeno ponašanje nije uvek bilo u skladu sa onim što je govorila.
Anđa se iznenada seti stare porodične prijateljice, tetka Živke, koja se davno upokojila ali nekadašnje njene reči ponovo oživeše u Anđelijinom sećanju.
Još u vreme kasnih sedamdesetih i ranih osamdesetih godina prošlog veka, kad je Anđa bila tinejdžerka, tetka Živka bi često u razgovorima naglašavala da devojke ne bi trebalo da daju svoje fotografije mladićima. Na pitanje, zašto, odgovor bi glasio: “Zato što mu onda daješ priliku da svakome priča da je spavao s tobom“. Mladoj Anđi sve je to izgledalo kao nepotrebno preterivanje starije žene, kao paranoja. Delovalo je nekad smešno, nekad žalosno a u svakom slučaju zastarelo. Tek što su prohujale čuvene šezdesete, vreme takozvane seksualne revolucije i opšteg oslobađanja od stega puritanskog morala. Tako je bar izgledalo na površini.
Najsmešnije je bilo kad bi Živka rekla da ona ni slučajno ne bi poklonila svoju sliku nekom muškarcu. Imala je troje odrasle dece iz dva propala braka a bilo je posle i nekoliko romantičnih veza od kojih se nijedna nije završila novim brakom iako je ona to priželjkivala. Tetka Živka je bila draga i simpatična osoba bez obzira što njeno ponašanje nije uvek bilo u skladu sa onim što je govorila.
U to vreme, mlada Anđelija, nije imala nikakvih problema sa poklanjanjem slika mladićima. Desilo se da je poklonila čak nekoliko svojih fotografija i to različitim mladićima. Isti ti mladi ljudi, poklonili su njoj svoje fotografije. Istina je i da su se ondašnji momci i devojke razlikovali od današnjih. Fotografije nisu bile eksplicitne, kao što bi se to danas reklo. Tada se govorilo slike a ne fotografije. Mladi su na tim slikama uglavnom izgledali pristojno i čedno. Slike su se tada poklanjale ili slale u pismima, nisu se delile, kako se to danas stručno kaže. Internet i društvene mreže nisu se tada mogli naći ni u nečijim najluđim snovima, ni u najbujnijoj mašti nekog mladog zanesenjaka.
Tetka Živka koja je izuzetno držala do svoje “ženske časti i poštenja” nije ostala pošteđena kojekavih tračeva koji bi se ponekad o njoj čuli. Jedan od najgorih koji je ispričao, u to vreme, sredovečni komšija, glasio je ovako: “Moj prijatelj je pedesetih ili šezdesetih godina, tokom boravka u Beogradu, svratio u neki od onih hotela, gde su mogli da se uspostave kontakti sa ženama. Pokazali su mu katalog sa fotografijama žena i on je na jednoj prepoznao Živku. Ona je u to vreme bila mlada, razvedena žena sa dvoje dece, Bila je kćerka poznatog predratnog majstora iz našeg mesta. Taj moj prijatelj se postideo, jer je starog majstora poznavao i poštovao. Odustao je od bilo kakvog kontakta sa ženama u tom hotelu“.
Da li se tetka Živka u svojoj mladosti bavila i najstarijim zanatom, ne zna se. Da li je u pitanju samo trač ili u njemu postoji neko zrno istine, ni to više nije važno. Ono što je suština, to je da se neki muškarac njoj, na ovaj način svetio.
Danas u eri interneta, društvenih mreža, osvetničke pornografije, tetka Živkine reči zvuče gotovo proročki. Mogli bismo njene reči da modernizujemo u duhu današnjeg vremena: Devojke, žene, pazite kome i kakve svoje slike delite i šaljete!