VELIČINE

Znam sve o Čoveku. Znam koje sve vrline treba da pomenem, o kojima treba najviše da govorim, znam i kako ću najefektnije da završim govor.

Umro Čovek. Velikim Č ne može se dosegnuti Čovekova veličina. Žao mi prijatelja.

Spremam se da govorim na sahrani.

Odbacujem pomisao da se samo o malim ljudima govori na pogrebu kako bi se, bar posle njihove smrti, pokazalo da, eto, i nisu bili baš tako mali. A veliki se ispraćaju sa tugom, ali bez reči. Svi znaju koliko su oni bili veliki.

Pokušavam, ali ne uspevam da napišem nekrolog. Odlazim, sa namerom da govorim usmeno, iz glave, bez napisanog teksta.

Znam da nisam sjajan govornik, ali u pitanju je veliki Čovek. I veliki Prijatelj. Moram dostojno da ga ispratim.

I kad dođe taj trenutak, odustajem. Znam sve o Čoveku. Znam koje sve vrline treba da pomenem, o kojima treba najviše da govorim, znam i kako ću najefektnije da završim govor.

Ali ne mogu. Ne zato što ne bih uspeo da posmrtnim slovom dovoljno osvetlim veličinu Čoveka. Nego baš zato što bih to mogao.

A time bih pokazao ne samo koliko je on bio veći od mene, nego i koliko sam ja manji od njega. Bio. I ostadoh.