VODIČ KROZ SRPSKI MENTALITET
Slavni Momo Kapor nas u svom zanimljivom tekstu vodi kroz srpski mentalitet koji se manifestuje u dane oko najradosnijeg hrišćanskog praznika – Božića.
Radoznalog stranog putnika, koji se slučajno zatekne pred božićne praznike u Beogradu, svakako će iznenaditi gomila hrastovih grana, koje poput kakve šume prekrivaju beogradske pijace, odmah pokraj vitkih novogodišnjih jelki.
On sigurno ne zna da se Srbi od drugih hrišćanskih naroda, razlikuju po tome što umesto jelki, na Badnje veče, u kuću unose snop suvog hrastovog granja obmotanog pri dnu slamom. To je Badnjak, teško prevodiva reč na druge jezike.
Beograđani, verovatno najtolerantniji narod na planeti, i bez nekog posebnog ekumenskog sabora, uspeli su da spoje nemoguće: jelke i badnjake.
Oni, naime, lakomisleno slave sve što se nađe na kalendaru; i bivše i današnje državne i verske praznike. Tako će jelka Novu godinu dočekati u sobi za dnevni boravak (zbog dece, koja ne poznaju stare običaje), a badnjak će biti unesen u kuhinju (zbog dede i babe). Pogledaće se, u prolazu, kroz odškrinuta vrata.
Neprikosnovene jelke, okićene skupocenim nakitom, gledale su poslednjih pola veka na badnjake sa visine, kao na seljake koji donose sir u grad.
Badnjaci su ćutali i trpeli – pet stotina godina tajnog ulaženja u srpske kuće pod Turcima naučilo ih je istrajnosti i strpljenju. Poslednjih pola veka bili su sa jelkama na ,,vi“.
Mada su poticali iz istih šuma, jelkama je kod badnjaka smetala izvesna seljačka prostota i naglašeno pravoslavlje.
Posle rata, za vreme diktature proleterijata, samo su najsmeliji i najdrskiji seljaci donosili badnjake na beogradske pijace. Bilo ih je tako malo da se gotovo nisu ni primećivali od šume jelki.
Usput, pritajena hajdučka priroda badnjaka nikad nije pristajala na kićenje. Suvi, granati, mrki i čvrsti, ostajali su ono što su bili.
S druge strane, jelke bez obojenih kugli, srebrnih xirlandi, staniola, svilenih bombona, snega u spreju i ostalih ukrasa, samo su obična stabla. Badnjaci su dovoljni sami sebi.
Ne zna se pouzdano ko je stariji – jelke ili badnjaci, ali jelke su kroz istoriju uvek bolje prolazile i zauzimale više položaje u društvu.
Jelke su oduvek potkupljivale koga su stigle; ispod njihovih grana, naime, oduvek su se nalazili umotani pokloni za ukućane i goste. Siroti badnjaci nisu imali nikome ništa da poklone, sem sebe samih.
Jelka i badnjak se razlikuju i po tome kako završavaju.
Sasušenu jelku, koja na sve strane prosipa svoje uvele, bodljikave iglice, iznose iz kuće na đubrište i za njom metu, zbog drugih stanara.
Badnjak prkosno izgori, rasipajući na sve strane varnice, poput šumskog vatrometa. Poslednjom varnicom hajdučki pokuša da zapali domaćinov ćilim.