USPOMENE
Priča mi kako mu je zapadni svet nametnuo „mir“ bombama. A u meni isplivaju sećanja, kao u isprekidanom snu…
U Srbiji proživljavam određene trenutke kao iz snova, da mi se čak i san čini kao bdenje u odnosu na onaj drugi san, onaj koji sadrži sva moja bdenja i moje noći i koji je najveće postojanje na koje sam pozvan. Nazovimo ga Veliki San koji je vezan za sve egzistencije i koji upravo sada, poput ružičastih prstiju na harfi, svira nostalgičnu muziku na zelenim horizontima.
Zelenilo Dunava, ogromni okean prožet istorijom, pozlaćen ljubičastim nebom, otkriva nam tajne i čuda.
Nalazimo se u Novom Sadu i, hodajući zadubljen u sebe, u mom izbeglištvu, vidim ploču na ogromnom mostu koji spaja dve obale reke Dunav. Varadinski most podseća na krvavi događaj: 1999. godine NATO bombe su porušile most, ubivši Olega M. Nasova od samo 29 godina.
Amerikanci kao izvoznici demokratije, Yankee bombe nažalost poznate u svetu da donose „mir“ ostavljaju nove žrtve u ovom hrabrom srpskom narodu. Zovu ih braniteljima demokratije i civilizacije, a zapravo nisu ništa drugo nego siledžije naroda koji veruju da im je sve dozvoljeno i da je svet njihov. Ne, nije tako, svet pripada narodima, a ne onima koji se proglase žandarmima sveta.
Iste te večeri, duboko dirnut ovim tužnim događajem, sretnem jednog mladića u kafani koji mi uz dobro srpsko pivo kaže da, bio je tamo 1999. dok su mu bombardovali glavu, dok su bacali bombe na njegovu porodicu, na njegov narod. Razgovor postaje dirljiv, između jednog i drugog piva, i Stanislav, tako se zove, mi priča da je imao sedam godina kada je slušao fijuk bombe, a onda tutnjavu, mostove koji padaju, rafinerije eksplodiraju, sunce koje postaje crno, užas, strah i mrtvi oko njega. Priča mi kako mu je zapadni svet nametnuo „mir“ bombama. A u meni isplivaju sećanja, kao u isprekidanom snu. Godine 1999. ja sam bio mladi srednjoškolac, imao sam nešto više od 15 godina i živeo sam u salezijanskom koledžu u Gorici. Da, u Gorici, prepolovljenom gradu, isti grad, pola italijanski, pola slovenački, Gorizia i Nova Gorica.
Ja sam bio tamo, kao dečak, na granici između dva sveta, a tamo iza granice bio je rat. Italijansko-slovenačka granica bila je napeta, često je dolazilo do prepucavanja s policijom, čak i nasilnih, leteli su pendreci. Ali ja sam bio tek student, tek sam stigao u grad iz malog planinskog mesta, bio sam tužan, daleko od porodice, a noću sam slušao kako zidovi moje sobe u koledžu tutnje, i bojao sam se. Šta se to događa? Pitao sam šta se događa jer sam se bojao i tokom noći sam mogao čuti kako vojni avioni lete nebom uz zaglušni fijuk i tutnjavu grmljavine. Rat je, kažu mi, avioni poleću iz blizine, iz Italije, iz Avijana, gde je američka vojna baza, i idu u Novi Sad da bi bacili bombe. Da, bacali su bombe upravo na glavu Stanislavu, mom novom prijatelju ovde u Srbiji, koji je sada bio preda mnom i pričao mi o tim bombama, bombama koje su bacali oni avioni koji su mi odnosili san, koji su me plašili pre više od dvadeset godina.
Ali kakvo je to preplitanje? Možda san? Zadimljeni zrak lokala, priče, naše priče se prepliću u jednu, moja i ona Stanislavova, sa Dunavom u pozadini.
Gleda me u oči i kaže mi: „Bombe su krenule iz Italije“ i srce mi se stegne. Ja sam ovde u Srbiji, zemlji koja me prihvata, a dolazim iz zemlje iz koje su krenule bombe. Osećam se krivim, skoro odgovornim. Ali šta ja to govorim? Bio sam dečak, za šta ja mogu biti kriv? Ako ćutim kriv sam, i zbog toga ne želim da ćutim. Zašto se u dvorištu moje kuće nalazi strana, američka vojna baza sa oružjem? I koristi li to oružje za ubijanje? Naravno da su to naivne misli, onog dečaka koji sam bio, u koledžu, u Gorici, dok su bombardovali Stanislavovu kuću. Mora se reći, ovo nije demokratija, ovo nije demokratija u koju verujem, ona Periklova, ona od Atine i Apolona, koji su me naučili Mudrosti i Ljubavi prema Istini. Ovi Večni bogovi bili bi ogorčeni kad bi videli zapadnjačku laž.
Spokojni grčki bogovi to znaju: nikakva istina nije nikada došla sa Zapada.
Iz knjige „Evropa u sumraku“