REČI NISU DOVOLJNE
Nekada reči nisu dovoljne…
Nekada bih naslikao sliku i na sredi
ništa ostavio.
I bio bih izgubljen u stvarnosti
jer se ona ne da opisati…
I sve što jeste u jednu tačku stati može
a ona bi veća od Zemlje bila sva.
Ne mogu ti reći rečima…
I na moćnim vetrima ja plovio bih sa pticama
da pogledom vidim sve
odozgo na dole
i vidim mesto gde dvoje se vole
gde rođeni jesmo
nekada nas dvoje.
I da ga Ljubavlju posvetim
oh, kako to želim.
I onda me san odnese u šume starine.
Tu mi oka dva videše šta je lepota.
Ja stadoh na proplanak
i strašan platih danak…
Tu mi srce večno osta.
Ona ga uze glasom nežnim i dušom svetom.
Kosa joj se povetarcem igrala a ona je pevala.
I tada bi cveće pomazila nežno
a ono je pratilo glavicama srećno
i dar joj dade ono sve
miris Nebesa kao poklon.
Oh, oka moja dva – nemojte me izdati sada!
Jer kroz vas večno želim gledat’ ja
ovu ženu zauvek sad.
I tamni mi bejaše snovi
puni tuge, teške boli.
Dok mi noga ne odluta
do te šume i tog cveta.
Zaboravit ne mogu!
Lutjena – i dalje mi pesma tvoja u umu
vodi me daleko, daleko ona
na prelepo mesto svetog čuda
gde ja večno živim Ljubav…
Sa tobom zauvek.