PODRŠKA
Znao sam koliko oni ne mogu materijalno pomoći, ali svakako dobih najveću pomoć ‒ bezuslovnu podršku oca.
Te pedesete prošlog veka imale su čudan prizvuk.
Oskudno posleratno vreme puno zamki i izazova. Al’ odlučih. Na fakultet. Poljoprivreda, a šta drugo. Hrane uvek treba.
Od ranog detinjstva iskusio sam nemaštinu. Nisu roditelji krivi. Trudili su se koliko su znali i umeli. Evo i danas. Na majčina leđa svalilo se imanje dok otac kopajući tunel živ dinar lovi. A do njega moram. Ne ide bez razgovora. On je glava porodice. Mati će me podržati, ali biće kako on kaže.
Imam pola dana hoda do kopa. Smisliću kako da mu sve predočim, te „pune“ glave stigoh do kopa. Vreva radnika me ne zbuni. Ugledao sam oca u trenu. Potrčah ka njemu i padosmo jedno drugom u zagrljaj. Nisam okolišao. Odmah je usledilo:
„Oče, odlučio sam ići u Bar na studije.“
„Odlučio? Neka te“‚ reče i zagleda se u nebo. Vidim mu u oku skrivenu suzu, ali brk ga izdaje. Smeši se gorštak. Život ga nije mazio, a on, daje mi krila. Pa mi nežno reče: „Hajde sa nama na počinak. Valja se odmoriti. Sutra ćeš do Makice. Nek ti mater robu spremi i što mogne…“
I tako i bi. „Neka te“ bi srž razgovora. Znao sam koliko oni ne mogu materijalno pomoći, ali svakako dobih najveću pomoć ‒ bezuslovnu podršku oca.