NAPUŠTENO VINO
Pusta kiselina izjedala je vinsko srce, pa je svetu zapretilo kobno i nečujno da će sve postati sirće. Ali fanovi osunčanog zrna sve čine da se vrate vinogorju i vinu.
Gazda-domaćin spremi se na put. Čim cijuknu podrumska brava, vino se dade u veliku tugu: ko će sad da ga ispija onim merakom kakav je jedini imao njegov odgajivač.
Žalobno je bilo naći se pokraj ardova i slušati odjeke samrtnih bôli koje su se, dabome, tvorili u tugaljiv i kiselkasti šmek što je ispunjavao celi podrumski suteren.
Jer, domaćin je otišao na neke daleke pute s kojih se možda neće ni vratiti. To tišti suštinu opojne kapi, to što puti Gospodnji nisu nikom dokučivi, pa ni čoveku bez vina, u kojem boravi Božja istina. Niko ko vino ne oseti, poruku i govor sa usana pilca i primi poruku srca koje će putovati u daleki svet, s obećanjem kad će se opet poljubiti čaša, na čijem je rubu ostalo malo od obojih mirisa – i vina i ljudske duše.
*
Pusta kiselina izjedala je vinsko srce, pa je svetu zapretilo kobno i nečujno da će sve postati sirće. Ali fanovi osunčanog zrna sve čine da se vrate vinogorju i vinu.
I kao što poruka u boci jednom stigne na adresu, tako se i naš domaćin dokopô svoje kuće i podruma. Dvojno šaputanje na rubu kristalne čaše ispunilo je tek jedva ukiseljeni vazduh u opskurnosti. A kad su poljupci postali glasniji, a reč ljudska i žubor tečnosti razgovetniji, tama je odlazila kroz uzane pendžere. Zasijao je novi dan.