ĆUTALICE
Veliki uspeh u životu imaju ćutalice. Oni ulevaju poverenje ljudima s kojima rade jer mnogi ljudi u ćutanju drugog vide i svoju sigurnost.
Čovek može da naškodi drugom čoveku ili promišljenim rđavim delom ili nepromišljenom rečju; a ćutalica se smatra bar kao čovek koji ne škodi svojom neopreznom rečju. Zatim ćutalica ne traži ni od drugog čoveka briljantnu konverzaciju, niti naročitu rasipnost duha, i zato je on za druge odmoran, zbog čega izgleda i dobar.
Ljudi koji mnogo govore škode i sebi i drugom; kad su i najsjajniji kozeri, oni su sami ipak prva žrtva tog svog talenta. Jer im jedni zavide na tom duhu; drugi ih omrznu zato što su od te njihove duhovitosti ostali zaslepljeni i ošamućeni; a treći se čak boje te duhovitosti da ih najzad ne pogodi i ne poseče.
Ovo je sasvim razumljivo. Jer odista, ljudi duhoviti ne mogu izgledati mnogo blistavi ako samo govore o idejama i stvarima; naprotiv, duhovitost se hrani najviše otrovom ličnih mržnja, više nego i medom ličnih ljubavi.
Ćutalica i kad je neinteligentan, ne izgleda glup jer izgleda bar zamišljen; a prostom svetu izgleda i kao mislilac. Jer ako ćutalica ne kaže mudrosti, ne kaže ni gluposti ili ih bar ne kaže u velikom broju. Ćutalica izgleda i kao čovek i pozitivan i realan. Blistavi ljudi, koji vas podignu svojom duhovitošću u visine, ni sami ne izgledaju drugom da su na zemlji, nego uvek u oblacima, znači iznad svakidašnjih čovekovih misli i briga, i izvan realnosti od kojih je život uglavnom sačinjen.
Zbog toga prosečnim ljudima takav čovek neminovno postane dosadan, ili izgleda i opasan. Ljudi se boje čoveka koji ćuti, ali preziru čoveka koji mnogo govori. Čovek koji ćuti izgleda uvek kao zaverenik i mizantrop, ali čovek koji mnogo govori izgleda kao vetrogonja. I pošto ljudi ne cene nego onog koga se boje, poštovanje ide za ćutalicu. Jer, bezuslovno, ima mudrih ćutanja koja vrede više nego i najmudrije reči.
Ljudi zato vole da se zabavljaju s čovekom koji lepo govori, ali vole da rade samo s čovekom koji ume lepo da ćuti. Proverite u svom životu da li su vam više dobra donele vaše najblistavije reči, ili kad ste u izvesnom smislu pribegli ćutanju.
Nikad čovek ne može da kaže onoliko mudrosti koliko može da prećuti ludosti, čak i gluposti… U rečima uvek ima više laži nego istine, i više zloće nego ljubavi; jer ljudi najčešće ne znaju ni sami šta kažu, ni zašto su nešto rekli. Reč dovodi do više nesporazuma nego što bi bilo nesporazuma da reči uopšte ne postoje.