KAFANA

I eto tebe i mene posle toliko vremena, u jednoj zadimljenoj kafani, okruženi figurama od voska stiglim iz provincijskog muzeja „Madam Tiso“…

Ušao sam u tu zadimljenu kafanu! Ispravio bi me gazda sigurno, to je njegov restoran! Nije! Sve su kafane.

Kakav god da si mermerni pod stavio, gazda, ja vidim samo brodski! Kakve god ljude da si doveo, ja vidim samo goste. Samo goste i nju! U stvari, vidim samo tebe! Okrenuta si mi leđima, a ja po prvi put razaznajem tvoj lik, po cipelama sa štiklom. Za probu ti okrećem leđa, hoću da vidim da li si i ti mene pogledala. Opasna si! Osećam taj tvoj pogled! Laserski me probija kroz kičmu do srca. Premeštam se na drugo mesto, na drugi kraj kafane. Licem u lice – „tet a tet“! Pucaj tim laserom u oči, nemoj odmah u srce, sa leđa!

Nije fer, ja jesam visoki čin, ali ti već vodiš! A pri tome si i lovac i dama i kraljica!

Vrtim film, sećam se našeg prvog poljupca, moja vojska, kada smo raskinuli na kratko zbog onog tvog košarkaša! Ili je bio vaterpolista? Nije više ni važno! Mada, video sam vas! Sve sam video! Prošlo je…! I eto tebe i mene posle toliko vremena, u jednoj zadimljenoj kafani, okruženi figurama od voska stiglim iz provincijskog muzeja „Madam Tiso“, svako u svojoj ukočenoj pozi i nekoj ulozi, koju je sam sebi smešno dodelio.

Koliko se samo razlikujemo od drugih! Samo smo nas dvoje! Ceo naš život! Tolike zajedničke godine, nikada proživljene!

Prilazim ti kao hrabri general preko brisanog prostora, streljan pogledima pešadinaca iz njihovih, ličnih rovova života! Izbegavam kuršume! Čak se i odbijaju od mene. Znam da se i od ovoga gine! Ali neću, rano je!

Kako da ti sve ovo kažem, kada posle toliko zajedničkih godina, ti o ovome ne znaš ni slova! Hoću da te ljubim! Da! Da te ljubim po kiši! Da promrznemo, da se razbolimo (ionako smo već bolesni od života). Možda postoji šansa da se lečimo u istoj bolnici, u istom krilu, krilu na kome je moguće odleteti daleko od tebe i mene… tamo gde možda možemo „ti“ i „ja“, da budemo „mi“…