ПРОЛЕЋЕ ДУХОВНОГ ЖИВОТА

Данас смо још обасјани пасхалном радошћу, али дани пролазе: како је не изгубити? – пита се митрополит Антоније Блум.

Ово је део проповеди коју је изговорио митрополит Антоније Блум на Васкрсење Христово 1996. у Лондону.

Христос васкрсе!

Хоћу да се још и још скупа с вама радујем што је васкрсао Господ!

пасхалном радошћу

Од свих догађаја живота Господњег нашем искуству доступно је управо Васкрсење Христово. На њему стоји цела наша вера, зато што, како каже апостол Павле, ако Христос није васкрсао, онда је наша вера узалудна и ми смо најнесрећнији међу људима. Јер, ако Христос није васкрсао, Он није Онај Којим смо Га називали, Он није Онај за Кога се издавао; значи, ми верујемо у лаж, и тај живот који очекујемо, тај живот који искуствено познајемо у својој души, у свом телу, у нашем црквеном свету – привид је и неистина!

Међутим, ми управо искуствено знамо да је ово тако, зато што познајемо васкрслог Христа. Не познајемо Га онако како су Га знали апостоли – у телу. Не знамо Га у селима Галилеје, на стазама Свете земље. Али духом Га познајемо као васкрслог и, познајући Га таквим, са уверењем можемо рећи да је Онај Који је сада жив – васкрсао!

Данас смо још обасјани пасхалном радошћу, али дани пролазе: како је не изгубити? Можемо је сачувати само ако будемо посматрали уназад, враћајући се мишљу на ону светолучну ноћ, која је пред нама открила славу Васкрсења, а ишли даље, напред; али више не усамљено, већ са васкрслим Господом.

Чули смо данас како је Христос позвао ученике да се врате у Галилеју, где је почело пролеће њиховог духовног живота, где су они нашли и спознали Христа, где се родио у њиховом животу. Међутим, ми Га налазимо не само у Галилеји – овим дубинама наше душе, где се сачувала сва свежина првог сусрета и наше прве љубави према Господу – него и на другим путевима. Христос је дању ишао путем са двојицом ученика у Емаус, и тамо им се открио другачије: не простим појављивањем Својим, него се њима, који Га нису препознали, открио у ломљењу хлеба, у тајни Божанствене Евхаристије и скупа с тим у тајни оног братства, које сачињава међу људима ломљење хлеба за истим столом. Открио им је у једном трену, да је Он, Бог и човек, учинио људе равним Себи, поставши човеком и узносећи их на престо Господњи телом Својим васкрслим.

И на другим путевима сусрећемо Христа – не само изненада на путевима, као ови ученици, не само на путевима наде и очекивања, као једанаесторица који су ушли у Галилеју, него и на путевима противљења, на путевима борбе, на путевима наших побуна, као што је Павле нашао Христа на путу за Дамаск, када је ишао, као гонитељ, да донесе смрт и разарање Христовим заједницама у расејању…

Стога куда год да пођемо, можемо сусрести Христа. Куда год да нас води пут, посматрајмо будно и пажљиво оног ко иде поред нас: то може бити Христос у тајном лику, спреман да нам у братству и једноставности љубави открије величину нашег људског призвања. И зато се не осврћимо ка овој светолучној, свечаној, ликујућој ноћи, када се пред нама открила истина Васкрсења – ова истина и сада живи међу нама. Није утихла она светлост, није угасла, него скупа са светлом ноћи Пасхе сија и сада као Светлост тиха, као она Светлост која осветљава сваког човека који долази у свет.

Наставимо да идемо у овој светлости, наставимо да живимо овом светлошћу, останимо деца светлости, док још сија светлост над нашом земљом, и тада се Христос никада неће удаљити од нас, и Пасха ће живети у нашим душама, и биће вечно ликовање у телу, и у срцу, и у уму нашем. Тада ћемо заиста већ овде бити причасници оног Царства вечног живота, према којем стремимо и које одједном у свој слави видимо у Страсним данима и на Светло Христово Васкрсење.

Амин.