PUT KA SAMOM SEBI

Odavde gde obično jesam pruža se odličan pogled na mene. To mi je dovoljno da znam da me treba izbegavati. I izbegavam se koliko mogu.

Ponekad silazim a ponekad se penjem do samog sebe.

Retko sam u istoj ravni sa samim sobom.

Najčešće, međutim, niti se penjem niti silazim; jednostavno – stojim tu gde jesam i ignorišem se.

Nije to nimalo lako, ali je daleko lakše od neprestanog silaženja ili uspinjanja.

Dešava se, tako, popnem se ili siđem, i tek što se pred samim sobom zadihan zaustavim, kad – ja više nisam tu. Treba se iznova penjati ili silaziti.

Odavno je to, ako je ikada i bilo, prestalo da mi bude zanimljivo.

I odavde gde obično jesam pruža se odličan pogled na mene. To mi je dovoljno da znam da me treba izbegavati.

I izbegavam se koliko mogu.

Ali, budući da savršeno samoizbegavanje nije moguće, katkad sam primoran da pregazim poneki stepenik, u ovom ili onom smeru. Zavisno od toga da li se u datom trenutku nalazim nešto iznad ili nešto ispod svoje trenutne pozicije.

Ako se sopstvena pozicija ikako, među svim ostalim sopstvenim pozicijama, može pouzdano utvrditi.