BELI PAPIR
Novi dokument… Sačuvaj kao… OK, to je to. Uspravna linija treperi. Papir je tako beo.
Pored mene, sede moji omiljeni pisci i pesnici (samo neki, nisu svi uspeli da se smeste na krevet).
„Nećemo da joj pomognemo, neka piše sama.“ – reče Cvetajeva.
„To je ta čuvena ruska bratska ljubav.“ – promrmlja Nenadić.
„A šta radiš ti uopšte ovde?“ – reče Crnjanski Nenadiću. „Ti pišeš o Obiliću, despotu, kugi i sličnim stvarima.“
„Crnjanski, vidi se da te je vreme pregazilo, ne umeš da čitaš novu srpsku književnost.“ – reče Nenadić, „Ona ume, zato sam tu.“
Crnjanski sevnu očima: „To ćemo raspraviti posle, da li umem ili ne umem. Napolju.“
Nenadić prevrnu očima.
Agata Kristi namesti šešir. „Koliko je sati? Je li vreme za čaj?“
Svi je pogledaše. „Imperijalisto“, promrmlja Crnjanski.
*
Posle dosta vremena, napisane tri rečenice i obrisanih petnaest…
Cvetajeva i Nenadić su već odavno otišli, negde, na votku. Cvetajeva je bila svečano izjavila: „Ja ne želim da imam nikakve veze sa ovim. Uostalom, ovo je samo proza.“
Gospođa Kristi je bila sledeća. Navukla je rukavice, i ustala: „Ah, neko ume da piše, neko ne. Tako je to u životu. Nije to slučaj za monsieur Poirot-a.“ Tu se slatko osmehnula na svoju duhovitost, okrenula se i otišla.
Crnjanski je ostao. Na kraju, namignuo mi je, i rekao: „You go, girl!“