ZABORAVLJENI VALCER
Sestra me je podsetila na te trenutke iz našeg detinjstva. Donela mi neke iskrzane davno zaboravljene, crno-bele slike baš sa tog letovanja. Držao sam ih par trenutaka u rukama…
Negde u neki smiraj dana, na pustoj plaži, jedna porodica se lagano spremala na povratak u svoj apartman.
Žena je ta koja je sakupljala dečije igračke i papuče po vlažnom i sitnom pesku. Svaku tu stvar je pažljivo ispirala u penušavoj i slanoj vodi, ulazeći u more do kolena.
Otac je sa decom sedeo okrenut prema skroz crvenom suncu, koje se spremalo da uroni u tu mirnu vodu. Disao je punim plućima… Zatvorenih očiju… Skoncentrisano i mirno, vodeći računa o svakom izdisaju. Deca su ga verno sledila, imitirajući ga u svakom njegovom postupku. Otac najzad otvori oči pa pogleda ka pučini. Voda tiha, mirna, ravna poput stakla. On tada ispruži svoje dugačke ruke pa prigrli decu. Padoše zajedno na leđa dopuštajući toplim zrncima peska da im se utisne u nežnu kožu. Gledajući tako u plavo nebo, otac reče tek onako za sebe, a opet dovoljno glasno da su ga i deca mogla čuti:
„Bože, od ovoga ne može bolje”.
…čovek ustade lagano, otrese pesak sa sebe, te priđe ženi pa joj se uz naklon pokloni, zamolivši je za ples. Ona opijeno ispusti tek oprane igračke ponovo u pesak. Deca su se smejuljila prekrivši usta svojim ručicama. Posle par minuta najlepšeg valcera, koji su plesali u širokom zamahu, sunce konačno dotaknu vodu… Smiraj u smiraju.
Sestra me je podsetila na te trenutke iz našeg detinjstva. Donela mi neke iskrzane davno zaboravljene, crno-bele slike baš sa tog letovanja. Držao sam ih par trenutaka u rukama…
Vrteo, listao, gledao, ćutao.
Prineo sam te slike nozdrvama, zatvorio oči i snažno omirisao. Mogao bi da se zakunem u sve da su slike oživele, da sam čuo šum mora, neke glasove u daljini, pa i same zvuke davno zaboravljenog valcera.