SPASIH LI SVOJU DUŠU
Vreme i njegove kreacije ne postoje, večno je samo nežno osećanje koje je rodila blaga reč, osmeh i pružena ruka drugom čoveku.
Nikad se podunavske šume nisu probudile već u martu.
Osećam ih kako bubre svetlozelenim sokovima i kako moje nemire mame da noću vitlaju mojom svešću provodeći je kroz sva, do sada čak i mišlju dotaknuta iskustva mog gotovo već istrošenog života.
Sve je iluzija, laž i prevara sem vašeg pravog odgovora na poziv druge izmučene duše. Uzalud šarene slike materijalne stvarnosti hoće da prekriju istinite tragove nečoveštva. Ona vezuju nedozrele duše za mukotrpni put iskupljenja i nameću nove provere.
Uzeli mi dušu pametni trgovci ljudskim nadama, izgubili je u svom bankarskom lavirintu, i sada mi uzalud ovaj vapaj. Vratite se svojoj kući, makar onoj trošnoj, zaboravljenoj na proplanku ispod planine ili onoj od ćerpiča u širokom sokaku. Strpljivo očistite potok i prokopajte zatravljeni kanal, voda neka poteče. Duše predaka čekaju da osvešćeni, obnovite život. Zar da buka mobilnih telefona ućutka pesmu ptica?
Kada neko sledeće rano proleće probudi i odmota vaš utrošeni životni program, potrudite se da na kraju ostane u duši samo svetlost i ljubav. Probudite se u beloj sobi široko otvorenih vrata, s granom procvetale voćke u prozoru i milim pogledom zadovoljnih roditelja s požutelih fotografija poslaganih u drveni okvir. Miris pogače neka najavi novo rođenje.
Vreme i njegove kreacije ne postoje, večno je samo nežno osećanje koje je rodila blaga reč, osmeh i pružena ruka drugom čoveku. Komad hleba i šolja toplog mleka. Lepa misao i nada.