MORALNI ZAKON U SEBI
Šta ustvari znači ljubi bližnjeg svog? Da mu kupiš hamburger? Da mu daš novac? Ponekad i to. Ali, ako bol tvog bližnjeg ne može da se olakša ni hamburgerom ni novcem, ako je to van tvoje moći?
Možda je najsablažnjivija zapovest data nam od Hrista, ona u vezi sa bližnjim: „Ljubi bližnjeg svoga kao samoga sebe. O ovim dvema zapovestima visi sav Zakon i Proroci.”
Za savremenog čoveka, lenjog i neodgovornog, uprošćavanje zvuči vrlo ohrabrujuće i beznačajno. Ali, za Jevrejina, ovo je stvarno sablazan. Sav život Jevrejina, sastojao se u veštome slalomu između zapovesti zakona i pravila koja su, kako je izgledalo dovoljna za njegovo spasenje.
Suziti život na dve zapovesti, za ljude koji su znali da postavljaju sebi problem, da li jesti ili ne jesti jaje subotom, isto je kao i narediti ženi naviknutoj da menja svoje haljine svaki put kad izađe, da obuče jednu haljinu, sa pravom da može da je nosi sa obe strane. Ovo uprošćavanje je Isusa koštalo života. Ali je grupa vernika, usvojila ovu sablažnjivu filosofiju i osnovala novu religiju, novi način gledanja sveta. Zbog imena izazivača ove sablazni, vernici su se nazvali „Hrišćani“.
Da, ta beznačajna i ilegalna grupa tog vremena, imala je isto ime kao danas svuda rasprostranjeni Hrišćani. Kako ih je postalo toliko? Mnogi govore da je to Božije čudo i znak da je vera istinita. Pored svega toga, imam veliku sumnju da su stvari baš takve. Verujem da je uzrok tako brzog i sigurnog širenja Hrišćanstva, još jednom, u sablažnjivoj zapovesti. Pošto je ova zapovest otklonjena, broj pobornika Hrišćanstva se strahovito uvećao.
U zamenu za to, Hrišćani danas imaju mnogo drugih zapovesti, možda ne manje od Jevreja, zapovesti zbog kojih bi Hristos, siguran sam, da još jednom dođe da ih svede na zapovest o ljubavi, bio ubijen.
Hrišćanstvo je ljubav, Hrišćanstvo je takođe i bol. Hrišćanstvo je ljubav proizašla iz bola. Šta je ova čudna zapovest doneta Hristom, ako ne bol? Šta ustvari znači ljubi bližnjeg svog? Da mu kupiš hamburger? Da mu daš novac? Ponekad i to. Ali, ako bol tvog bližnjeg ne može da se olakša ni hamburgerom ni novcem, ako je to van tvoje moći? U stvari, čini mi se da su i svaka nevolja i svaki bol, izvan naših moći. Onda je jedina stvar koju možemo učiniti za bližnjeg, je da se ožalostimo zbog njegovog bola, zbog bola celog sveta, ako je moguće.
Arhimandrit Sofronije Saharov, u pismu jednoj bolesnoj ženi čiji je osmogodišnji sin umro, priča joj ovu priču: „Jednom sam bio sa Svetim Siluanom, gledali smo sa Svete Gore, u blizini naše kelije, mali brodić uhvaćen u oluji. Uplašeni ljudi su morali da izaberu da li da ostanu u brodu i čekaju kraj oluje, ili da dođu čamcem do obale. Obe varijante su bile jednako opasne. Onda je jedan od monaha uzdahnuo i rekao: „Ah, kako mi ih je žao“. Tada mu je Sveti Siluan rekao „Ako tuguješ zbog njih, znači da su spaseni“. Stvarno, ljudi su uspeli da se domognu obale. „Ja dalje verujem“, nastavio je blaženi Sofronije, „da će bol u kome se nalazite, biti isceljen, jer ja tugujem zbog vas“.
Koliko od onih ljudi, koji dolaze u Crkvu nedeljom, mogu da se pohvale da imaju ovaj čudotvorni bol u svojim srcima? Uostalom, mislim da je ovo jedina stvar za kojom treba da žudimo i za koju treba da se borimo.
Možda je najveća stvar koju možemo uraditi za svet, da samo dođemo do prozora i pogledamo na ulicu, dok nam se srca ne ispune ovim svemogućim bolom. Koja je svrha, ako u svakom slučaju, ti ljudi ne budu ništa znali? Čak i ako ne možemo promeniti ikoga, ovim našim bolom, ipak ćemo biti u dobitku. Čak i zbog činjenice, da smo bar u tim trenucima, mi oslobodili svet našeg sopstvenog zla.
A to je veliko dobro koje možemo učiniti za svet.
Jeromonah Savatije Bastovoj