SVETO SADEJSTVO
Shvatanje sadejstva Svetog Duha u delu Hristovom pokazuje se kao osnovna tema hrišćanskog pogleda na svet.
Svoj koren ima u starozavetnim bogojavljenjima i proročkim nadahnućima, nastavlja se u Ovaploćenju na raznim etapama spasonosnog služenja Isusa Hrista.
„Sile nebeske utvrdiše se Duhom”, piše Sveti Vasilije Veliki, „…Duh je neodvojiv od javljanja u telu. Delovanja sila, darivanje isceljenja su od Duha Svetog. Besovi su bili izgonjeni Duhom Božijim; đavo je doveden u nepokretnost – u saprisustvu Duha; iskupljenje grehova je po blagodati Duha. Jer se opraste i posvetiste i opravdaste imenom Gospoda Isusa Hrista i Duhom Boga našega (1Kor. 6, 11)”.
Ovde je reč o dvostrukom Otkrovenju, o uzajamnom svedočenju Duha o Sinu i Sina o Duhu. Duh javlja Hrista, a Hristos nam šalje nam Duha. Dva uzajamna delovanja Sina i Duha, čiji izvori uvek uzlaze ka „Ocu Svetlosti”.
Različiti tipovi hristoloških shema i shvatanja Spasenja otkrivaju jednu ili drugu tačku gledišta o Svetom Duhu.
Hristologija, izražavajući se shemom Logos-Telo, podvučena u prologu Jevanđelja po Jovanu, u čijim će se okvirima u značajnom stepenu razviti aleksandrijska misao od Origena do Svetog Atanasija Velikog i Kirila, a na Zapadu – Svetog Amvrosija Mediolanskog i Blaženog Avgustina, dodeljuje Svetom Duhu relativno malo mesto. Ovde se Duh Sveti razmatra u duhu Jovanovog komentara, načinjenog na Hristove reči o Vodi živoj: „Ovo reče o Duhu, koga trebaše da prime oni koji veruju u ime Njegovo, jer Duh Sveti još ne beše dat, zato što Isus još ne beše proslavljen” (Jn. 7, 39).
Duh se ovde shvata kao Dar Života (Munus Ilarija Piktavijskog). Ovo shvatanje u nekom smislu pretpostavlja sledeće: Hristos, udaljavajući se, ostavlja mesto Duhu, koji se izliva u ognju Pedesetnice. U 31. besedi Sveti Grigorije Bogoslov izražava ovu misao pokazujući da je „Novi Zavet otkrio Sina i ukazao na Božanstvo Duha: sada prebiva s nama Duh, darujući nam najjasnije o sebi poznanje”. A u besedi na Pedesetnicu govori: „Okončavaju se telesna dela Hristova… počinju dela Duha”.
Drugačija hristologija više otkriva obitavanje Duha u Hristu. Ona može biti opisana prema shemi Hristos-Čovek. Ona je tradicionalna za semitsko i antiohijsko bogoslovlje i odgovara liniji sinoptičara. U takvoj shemi osobito značenje poklonjeno je sozercanju čoveštva Hristovog. U njoj je Isus – Onaj koji je bio pomazan i ispunjen Duhom od samog momenta stvarnog začeća i na kome je Duh vidljivo počivao u Krštenju na Jordanu (vidi: Lk. 4). Ova hristologija pripada shemi Otac-Duh-Sin, polazeći od krštenjske ili domostrojne tačke gledišta (vidi biblijski deo navedenog rada: „Biblijsko bogoslovlje”).
Duh pri ovakvom shvatanju jeste sijanje Božanstvenog Života u Samom Sinu. Kako bismo imali pristup bogoslovlju, mi sozercavamo: Oca, Izvora Božanstva i Izvora svake blagodati, Sina, Naslednika punoće Božanstvenog Života i prvovesnika kojeg On javlja u svetu, i Duha, saputnika Sina u Njegovom predvečnom sijanju, koji ispunjava Njegovo čoveštvo u svetu i koji se izliva u životu Crkve.
Suštinske su analogije između unutartrojičnog života i Domostroja. Zahvaljujući njima postaje moguće pojavljivanje bogoslovskog jezika. Bez njih ništa ne možemo reći o Bogu, o Njegovoj suštini. Bog deluje, otkriva se, daje sebe u slobodnoj ljubavi u skladu sa svojom suštinom. Iskustvo trojičnog života kroz osvećenje Crkve dozvoljava nam da učestvujemo u tajanstvenoj i neistraživoj realnosti Božanstvenih odnosa, predvečnih realnosti, koje doživljavamo u vremenu. Božanstveno izlivanje, koje nam otkriva trojični život, jeste u mnogo većoj meri plod iskustva našeg prisajedinjivanja Bogu, nego filosofska ili prosto logička neophodnost.
Sve što možemo reći o Božanstvenim svojstvima pojavljuje se kao vanvremena kristalizacija našeg živog iskustva, koje sozercava trojični život.