OČEV PEŠČANIK
Cigareta je gorela sporo, vreme se u navratima zamrzavalo – a mi smo i dalje ćutke bili jedno pokraj drugog. Bolna tišina i taj peščanik s duvanom.
„Oče“, pomislih videvši ga, „šta se to promenilo?“
Mrkli mrak u kojem bih obično mirno šetao ovoga puta se doimao isuviše stvarno. Njegovo umorno, izborano lice, osvetljeno slabašnom vatrom cigarete kao da je bežalo od svakog mog pogleda.
Sedeli smo zajedno, posle svih straćenih godina, ne znajući kuda dalje. Ćutao sam, strepeći od pogrešnih reči, i činilo mi se da ga razumem.
Cigareta je gorela sporo, vreme se u navratima zamrzavalo – a mi smo i dalje ćutke bili jedno pokraj drugog. Bolna tišina i taj peščanik s duvanom. Dobro sam znao da njime meri vreme.
Podsetio sam se detinjstva, doba kada sam ih krao od njega, paklu po paklu. Bio sam naivno, dobrodušno dete, verovao sam da ga tako čuvam. Posle je objasnio – nije srećan, trebaju mu.
Danas, posle toliko vremena, puši još više. Nagađam – još je nesrećniji. Cigareta mu gori, zagledam se. Vreme preda mnom postaje pepeo.
„Oče, koliko je sati?“, poželim da pitam, i kažem sebi „kasno je“.
Vazduh je sve teži, nelako je disati. I dalje tajac. Znam, plaši se da ne propustim svoje vozove. Umirio bih ga, ali kako? Ni sam ne znam gde putujem. On bi se plašio i kad bih znao, voli me, zna da je svuda sve teško. Tužan sam. Vetar odnosi pepeo. Poželim da se izvinim, i setim se – nemam za šta, a nemam ni kako.
„Oče“, prođe mi kroz glavu, „zašto uvek toliko strepiš?“, a pošto shvatim, zastidim se.
Primetim i da je cigareta pri kraju. Uplašen, pomislim da je tako sa svim stvarima, da i one izgore.
Najzad, vidim da sam sam sa svojim strahom, da sam ostario. Osvrnem se k ocu – i on je!
Vreme pobeđuje, priznajem sebi, dok umesto cigarete zatičem opušak. Otac ga baca u prazno, odavno već nema pepeljaru. Staru sam razbio, još kao mali, misleći da je tako bolje. Danas se pitam: da li je bilo?