OPSTANAK U VRTLOGU
O strpljenju i smirenju govorio je blaženopočivši hilandarski monah Mitrofan, koji je pre četrdeset godina odgovarao na duhovna pitanja akademika Dimitrija Stefanovića.
Ovako je Hilandarac otac Mitrofan govorio o strpljenju i smirenju.
cheap wig
best human hair wigs for black females
cheap lace front wigs
online wig store
best wigs
wigs sale
best wig outlet
cheap human hair wigs
cheap human hair wigs
wig shops
human hair wigs for black women
wholesale wigs
cheap human hair wigs
best human hair wigs
Bez te dve osobine ne može se opstati u vrtlozima. To su, u stvari, dva štapa pomoću kojih se pomažemo upravo u takvim situacijama. Čovek ne mora da se trudi da to objasni. To je već samo po sebi jasno. Čak i u praktičnom smislu čoveku je potrebno strpljenje da ne bi gubio nepotrebno snagu koja mu je neophodna. Svako nerviranje je gubljenje i rasturanje snage, bez smisla i potrebe. To je neracionalno.
Nestrpljenje je samo jedan pokazatelj gordosti. Imali bismo smirenja, vere, kad bismo očekivali da sve što radimo u slavu Božiju i za naše bližnje ne završavamo mi, nego to čini Gospod svojom snagom. Mi počinjemo samo u poslušanju, a On završava dodavanjem snage, slanjem blagodati.
Ako smo nestrpljivi, mi sečemo granu na kojoj sedimo. Poričemo svaku pomoć iznad nas. Poričemo veru. Čovek koji veruje da će se desiti ono što se normalno ne dešava, biva svedokom da onda Gospod načini čuda te vrste. Mislim da onaj koji ceo svoj život služi svojim bližnjima u slavu Božiju, a kroz tu službu i svome spasenju, onda se on ne uznemirava i nikada neuspeh ne smatra razlogom za nemir, za uznemirenje. Pogrešili smo, stvar nije uspela, sada ćemo da sednemo, da predahnemo, da vidimo gde su naše greške bile. Ili nije bilo dovoljno molitve, ili nije bilo dovoljno pažnje.
Čovek mora sve svoje duhovne snage da upregne u jednu stvar. Ne može početi jedan posao i reći: ja verujem da će posao da se svrši. On mora srcem da prihvati posao koji za Boga radi i svojom voljom da ne propusti nijedan trenutak da se posao obavi. Onaj koji duhovno budno živi, koristi sve svoje snage i postiže rezultat, a ako nekad ne ispadne sve kako bi želeo, to je opet dobro: prvo, smiruje se, a drugo, ulazi u stvar i analizira je. Tako se vežba da prati život, da vidi šta treba učiniti da se to drugi put ne ponovi.
Naša je greška što svoju pažnju vezujemo za nevredne i nepotrebne stvari van nas, zato nam ostaje malo snage i u pažnji, i u rasuđivanju, i u voljnom činu da bi nam stvari uspele. Treba uvek biti sabran na ono što se radi. Makar to bio i najprostiji posao, čovek treba da bude kod tog posla.
Često se dešava da čovek radi jedan posao, a misli na nešto treće, jer misli da posao ide automatski. Svi poslovi koje radimo su manje ili više vezani za ovu stvarnost i za ovo vreme, ali oko što nam uz sve poslove koristi za večnost, to je molitveno raspoloženje koje onda i poslove čini uspešnim i uvek drži tu duhovnu nit povezanu sa večnošću.
Čovek, čim se otkine od večnosti, odmah je u opasnosti da padne levo ili desno u sporedno, u površno, da izgubi vreme, da izgubi vezu. Koliko puta čovek predvidi u danu da sve uradi, pa sasvim ode na drugu stranu. To je zato što nije bio duhovno budan da ono što je video posle jutrenja ili jutarnje molitve, kojim će pravcem danas da ide, napušta i ide tamo gde nije mislio i nije se spremio. Kad radim jedan posao za koji sam se pripremio, pa ga ostavim i radim onaj za koji se nisam pripremio, onda pravim dve štete.
Život je jedna velika umetnost. Za čoveka koji veruje i koji se oslanja na jevanđelske putokaze i na svetootačka iskustva i tome doda svoj rad i iskustvo, uz stalno Božije prisustvo, može da teži višem, bolje reći uzvišenom, cilju. To pomaže i našem fizikusu. Ne zamarajmo ga preko mere, svršavajmo posao za kraće vreme i sa manje energije, dok drugima koji su rasejani treba više vremena i snage.
Mnogo štošta se može postići ako je čovek budan. Svaki dan treba da nam bude jedan korak dalje u toj izgradnji životnog iskustva. Ja sam nekada preveo jednu knjižicu, više je nemam među svojim knjigama: „Moć molitve“. Tamo je bila jedna divna izreka. Ne sećam se doslovno. Pisac knjige je naveo nešto što je pročitao na jednoj seoskoj kući u Gornjoj Bavarskoj. Neki pametan seljak je verovatno sebe opominjao jednim načelom: „Ako hoćeš preko dana brzo, lako i mnogo da pokosiš, ne štedi ujutro vreme za otkivanje kose“. To otkivanje kose je molitva.
5. decembar 1983.
Iz knjige „Duhovni razgovori sa hilandarskim monasima“