ČOVEK S PAMĆENJEM

„Samo ljudi s lošim pamćenjem putuju vozovima“, govorio je, „jer kad bi imali dobro pamćenje, mogli bi da zapamte vreme polaska i dolaska, kao i on, i ne bi morali da putuju da dožive to vreme.“

Poznavao sam jednog čoveka koji je znao napamet ceo red vožnje, jer jedino su mu vozovi pričinjavali radost, pa je sve vreme provodio na železničkoj stanici posmatrajući vozove kako dolaze i odlaze. Divio se vagonima, snazi lokomotiva, veličini točkova, divio se kondukterima koji iskaču i uskaču u vozove i šefu železničke stanice.

čovek s pamćenjem

Poznavao je svaki voz, znao je tačno odakle dolazi, kuda ide, kada će stići u koje mesto i koji drugi vozovi polaze odatle i kada će oni stići.

Znao je brojeve vozova, znao je kojim danima voze, da li imaju kola za ručavanje, da li su planirani priključci ili nisu. Znao je koji vozovi imaju poštanske vagone i koliko košta karta za Frauenfeld, Olten, Niderbip ili bilo gde drugde.

Nije išao u kafane, nije išao u bioskop, u šetnju, nije imao bicikl, radio, televizor, nije čitao novine, knjige, a i da je dobijao pisma, ni njih ne bi čitao. Za to nije imao vremena, jer je dane provodio na železničkoj stanici, i samo kad bi se promenio red vožnje, u maju i oktobru, bio bi odsutan nekoliko nedelja.

Tada bi sedeo kod kuće za stolom i učio napamet, čitao bi novi red vožnje od prve do poslednje stranice, pamtio bi izmene i radovao se zbog njih.

Povremeno se dešavalo da ga upitaju za vreme polaska nekog voza. Tada bi mu se lice ozarilo i poželeo bi da sazna kuda se tačno taj neko uputio, i više ne bi pustio osobu koja mu je postavila pitanje, ne bi se zadovoljio samo time da kaže vreme polaska, već bi odmah naveo i broj voza, broj vagona, moguće priključke, trajanje vožnje – zbog čega bi ovaj propustio voz; objasnio bi još da se tim vozom može stići u Pariz, gde se mora presesti i kada se stiže po redu vožnje, i nije shvatao da ljude to ne zanima. Kada bi se neko okrenuo i otišao pre nego što bi mu ispričao sve što zna, naljutio bi se, psovao bi i vikao za njim: „Nemate pojma o vozovima!“

On sam nikada nije ušao u neki voz.

To ne bi ni imalo smisla, govorio bi, jer on unapred zna kada voz stiže.

„Samo ljudi s lošim pamćenjem putuju vozovima“, govorio je, „jer kad bi imali dobro pamćenje, mogli bi da zapamte vreme polaska i dolaska, kao i on, i ne bi morali da putuju da dožive to vreme.“

Pokušavao sam da mu objasnim, rekao bih mu: „Ali ima ljudi koji se raduju putovanju, vole da putuju vozom i da gledaju kroz prozor i vide kuda prolaze.“

Tada bi se naljutio jer je mislio da mu se rugam, i rekao bi: „I to stoji u redu vožnje, prolaze pored Luterbaha i Dajtigena, Vangena, Niderbipa, Ensingena, Oberbuhzitena, Egerkingena i Hegendorfa.“

„Možda moraju da putuju vozom, jer žele da stignu negde“, rekao bih.

„Ni to ne može da bude tačno“, odvratio bi, „jer skoro svi se jednom vrate, a ima čak i onih koji svako jutro ovde ulaze u vozi svako veče se vraćaju – imaju tako loše pamćenje.“

I počeo bi da vređa ljude na stanici. Vikao bi za njima: „Vi, idioti, nemate nikakvo pamćenje.“ Vikao bi za njima: „Proći ćete pored Hegendorfa“, i mislio bi da im je tako pokvario zadovoljstvo.

Vikao bi: „Glupane, već ste juče putovali.“ I kad bi se ljudi samo smejali, počeo bi da ih vuče sa stepeništa i molio ih da ne putuju vozom.

„Mogu sve da vam objasnim“, vikao bi, „u 14 sati i 27 minuta prolazite pored Hegendorfa, znam tačno, i videćete, trošite svoj novac ni na šta, sve stoji u redu vožnje.“

Već je došlo dotle da je hteo da tuče ljude.

„Ko neće da sluša, mora da oseti“, vikao je.

Došlo je dotle da ga je uprava železnice obavestila kako će mu pristup na stanicu biti zabranjen ukoliko se ne bude ponašao pristojno. I on se uplašio, jer nije mogao da živi bez železničke stanice, i više nije progovarao ni reči, sedeo bi po ceo dan na klupi, posmatrao vozove kako dolaze i odlaze, i samo bi tu itamo prošaputao za sebe neke brojeve, i gledao je za ljudima i nije mogao da ih shvati.

Ovde bi se priča, u stvari, mogla i završiti.

Međutim, nakon mnogo godina, na stanici je otvoren biro za informacije. Tamo je iza šaltera sedeo službenik u uniformi i znao je odgovor na sva pitanja o vozovima. Čovek s pamćenjem nije verovao u to i odlazio je tamo svakog dana i postavljao neko veoma komplikovano pitanje kako bi proverio službenika.

Pitao bi: „Koji je broj voza koji nedeljom po letnjem redu vožnje stiže u 16 sati i 24 minuta u Libek?“

Službenik bi otvorio knjigu i naveo mu broj.

Pitao je: „Kada stižem u Moskvu, ako odavde krenem vozom u 6 sati i 59 minuta“, a službenik je rekao: „Ne znam.“

Onda je čovek trčao kroz celu stanicu, poskakivao od radosti i uzvikivao: „Ne zna, ne zna.“

I otišao je i brojao stepenice na železničkoj stanici i pohranio taj broj u svoje pamćenje u kojem više nije bilo podataka o vremenu polaska vozova.

Posle toga ga više nisu viđali na stanici.

Sad je išao od jedne do druge kuće u gradu i brojao stepenice i pamtio njihov broj, pa je tako znao brojeve koji ne stoje ni u jednoj knjizi na svetu.

Ali kad je saznao koliko ima stepenica u celom gradu, došao je na stanicu, otišao na šalter, kupio kartu i prvi put u životu se popeo u voz, kako bi otputovao u neki drugi grad i tamo mogao da broji stepenice, i putovao je dalje da bi brojao stepenice po celom svetu, kako bi znao nešto što niko drugi ne zna i što nijedan službenik ne može pročitati u knjigama.