VREMENSKA KATAKLIZMA
Šta je to superćelijska oluja, kako ona nastaje i da li nas ovakvi scenariji čekaju češće u budućnosti i kako od njih da se zaštitimo?
„Glavna karakteristika koja superćelijsku oluju razlikuje od obične jeste rotaciono vertikalno kretanje vazduha, odnosno spiralno podizanje vazduha naviše, koje omogućava da se veća količina vlage iz okoline efikasnije ‘uvuče’ u sam oblak. A čim ima više vlage u oblaku, znači da će on biti intenzivniji, da će duže trajati i da će moći da pređe veću razdaljinu“.
Proteklih nekoliko dana gotovo da nema dela Srbije koji nije bio zahvaćen strašnim vremenskim nepogodama. Snažan olujni vetar skidao je krovove sa zgrada, čupao drveće i obarao kranove, a krupan grad neobičnog oblika uništavao je useve, razbijao crepove, lomio prozore i bušio šoferšajbne, ostavivši za sobom pustoš i pričinivši ogromnu materijalnu štetu. Mnoga domaćinstva ostala su bez struje i vode. I to nije ono najgore. Nevreme je, nažalost, u Srbiji i regionu odnelo i nekoliko ljudskih života. Za sve ovo „kriva“ je superćelijska oluja, koja je u našu zemlju stigla sa zapada, nakon što je sa sličnim ishodom protutnjala Slovenijom i Hrvatskom.
O tome šta je to superćelijska oluja, kako ona nastaje, da li nas ovakvi scenariji čekaju češće u budućnosti i kako od njih da se zaštitimo, razgovarali smo sa klimatologom dr Vladimirom Đurđevićem, redovnim profesorom na Fizičkom fakultetu Univerziteta u Beogradu.
Šta su superćelijske oluje i kako one nastaju?
Svi olujni sistemi sastoje se od kumulonimbusnih oblaka, a razlikuju se prema tome koliko ima oblaka i kako su organizovani. Kumulonimbusni oblaci su oblaci koji podsećaju na kokicu, veoma su razvijeni i kao da bubre u toku svog razvoja. U slučaju jednoćelijskog oblaka, odnosno jednoćelijske oluje, postoji, kako joj sam naziv kaže, samo jedna takva ćelija u sistemu i na tom mestu gde je ona nastala imamo intenzivno vertikalno kretanje vazduha. Zbog tog kretanja dolazi najpre do kondenzacije vode, a onda i do formiranja raznih padavina, između ostalog, kiše i grada.
Kod superćelijske oluje vazduh se ne kreće samo vertikalno – kao kod „obične“, jednoćelijske – već postoji i rotaciono kretanje unutar samog oblaka na mestu gde prolazi ta uzlazna vazdušna struja. Vazduh se u visinu uzdiže spiralno, kao nekim kružnim pokretnim stepenicama, a da bi do toga došlo, u atmosferi mora da dođe, kako mi kažemo, do jakog smicanja vetra. To znači da vetar na visini mora da bude znatno većeg intenziteta nego vetar u prizemnim delovima. Tako nastaje rotaciono kretanje vazduha koje je prvo horizontalno, ali pošto vazduh počinje da se uzdiže, onda u jednom trenutku taj rotor postaje vertikalan, i ta vrsta rotacionog kretanja omogućava oblaku da efikasnije usisava okolni topli i vlažni vazduh. Zbog toga su superćelijske oluje intenzivnije, produkuju više padavina i traju duže. Superćelijske oluje najbolje se prepoznaju po tome što na radarskom odrazu može da se vidi taj niži deo oblaka koji liči na udicu ili surlu. Ta „udica“, u stvari, predstavlja lokaciju intenzivnog rotacionog kretanja vazduha. Na toj lokaciji, na samom kraju „udice“, najčešće dolazi do formiranja tornada.
Iako ste već delimično odgovorili na ovo pitanje, hajde da još jednom podvučemo: šta je ono što superćelijsku razlikuje od „obične“ oluje?
Kod jednoćelijskih oluja oblak obično traje od 20 do 40 minuta, to je proces koji se vrlo brzo završi. Velika količina vlažnog toplog vazduha se podigne u vertikalnom pravcu, dođe do formiranja oblaka padavina, padavine se izluče i oblak se polako ugasi. Za razliku od njih, superćelijska oluja može da traje i po nekoliko sati, nekad čak i do 12 sati, i može da pređe stotine kilometara pre nego što se oblak ugasi. Tu dugovečnost omogućava joj rotaciono kretanje vazduha koje efikasno „usisava“ topao vlažan vazduh iz nižih delova atmosfere.
Superćelijska oluja je kao neki oblak koji ume sam sebe efikasno da hrani „gorivom“ koje je potrebno da bi oblak postojao – a to gorivo je vodena para iz prizemnih slojeva. Glavna vrsta goriva koja se koristi u formiranju oblaka je vodena para i što je prizemni sloj vazduha bogatiji vodenom parom, to su veće šanse da nastanu tako jaki oblaci. Tako su ovim danima sa intenzivnim olujama, kod nas, prethodile ne samo visoka temperatura, već i velika vlažnost vazduha. Ova vlažnost vazduha, na neki način, predstavlja indikator da možemo da očekujemo razvoj intenzivnih oluja, posebno u popodnevnim i večernjim časovima. Dakle, glavna karakteristika koja superćelijsku oluju razlikuje od obične jeste rotaciono vertikalno kretanje vazduha, odnosno spiralno podizanje vazduha naviše, koje omogućava da se efikasnije veća količina vlage iz okoline „uvuče“ u sam oblak. A čim ima više vlage u oblaku, on će biti intenzivniji, duže će trajati i moći će da pređe veću razdaljinu.
U kakvoj vezi stoji superćelijska oluja sa globalnim klimatskim promenama?
Prethodno sam već rekao da je osnovni preduslov za nastanak snažne oluje topao vazduh u nižim delovima atmosfere koji je bogat vodenom parom. Planeta je danas, u proseku, toplija za jedan stepen, a to znači da u atmosferi, u proseku, ima sedam odsto više vodene pare, jer je kapacitet vazduha da primi vodenu paru direktno povezan sa temperaturom vazduha. Što je vazduh topliji, u taj vazduh može da se smesti više vodene pare. Drugim rečima, ako imamo jednu kocku vazduha određene temperature, mi u tu kocku možemo da smestimo određenu količinu vodene pare, a da ne dođe do kondenzacije. Ako dodamo još malo vodene pare, preko te količine, doći će do pojave kondenzacije i formiranja padavina. To, dalje, znači da ako se temperatura vazduha poveća za jedan stepen, koliko je danas planeta u proseku toplija, u taj vazduh moći će da stane još sedam odsto vodene pare.
A opet, da se sad vratimo na olujno nevreme – što je više vodene pare na raspolaganju za razvoj nekog olujnog nevremena, to će olujno nevreme biti intenzivnije. Danas je, u proseku, atmosfera bogatija vodenom parom i samim tim može da produkuje ekstremne vremenske pojave koje se tiču olujnog nevremena. Ako planeta nastavi da se zagreva i ugreje se za još jedan dodatni stepen do 2050, što je, nažalost, najoptimističniji scenario, imaćemo još sedam odsto vodene pare u odnosu na trenutne vrednosti. Tako ćemo potencijalno opet imati više „goriva“ za nastanak oluja, što znači da će te oluje u budućnosti verovatno biti još razornije.
Da li će te oluje biti nalik ovima koje smo imali prilike da vidimo u poslednjih nekoliko dana i da li će biti učestalije?
Apsolutno, iako ta učestalost možda neće laicima biti toliko očigledna, jer se generalno radi o vrlo retkim događajima. Biće potrebno napraviti statistiku i sprovesti dublje analize da bi se ova učestalost identifikovala. Ali sasvim sigurno možemo da očekujemo intenzivnije procese. U narednim letima, u budućnosti, kada budu povoljni uslovi za nastanak oluje, treba da budemo spremni na to da će one biti razornije nego oluje koje smo imali u prošlosti.
Kako da se u budućnosti pripremimo za ovakve nepogode, umanjimo potencijalnu materijalnu štetu i spasimo ljudske živote?
Što se tiče smanjenja materijalne štete, sveukupna promena infrastrukture, kako bi ona postala otporna na ovakve događaje, deluje kao veoma nerealan scenario. Trebalo bi onda da renoviramo sve gradove u kojima živimo, a to je gotovo neizvodljivo. U tom smislu, teško je osmisliti nešto što bi nam garantovalo potpunu bezbednost. Ali bismo na ove događaje mogli da se prilagodimo tako što bismo o njima pravovremeno informisali građane i omogućili im da adekvatno reaguju.
U nekim zemljama Evropske unije i, naročito, u SAD glavni način zaštite ljudskih života i materijalnih dobara od nevremena su sofisticirani sistemi za rane najave i upozorenja građana na predstojeće nepogode. Ova upozorenja najefikasnije je slati putem mobilne telefonije. U SAD postoji sistem koji tako funkcioniše i svakom korisniku se na neko vreme blokira telefon a u poruci koja stoji na ekranu piše koja vrsta ekstrema se očekuje i u kom vremenskom periodu, kao i šta je preporuka da se uradi, odnosno gde neko treba da se skloni. Ja sam, tokom boravka u Americi, nekoliko puta dobijao takve poruke. Ljudi tada imaju otprilike sat ili dva da odreaguju: ako se očekuje nevreme, da se sklone u kuće, pokušaju da zaštite automobile, pomere ih od visokog drveća, itd.
Izvor: Elementarium