BUNA ČOVEKA PROTIV SEBE
Svetu tajnu Pokajanja, kao tajnu Crkve, ustanovio je sam Gospod Isus Hristos, kada se posle svoga slavnog Vaskrsenja javio kroz zatvorena vrata apostolima.
“Pokajte se jer se približi carstvo nebesko” (Mt. 3,2). Ove reči izgovorila su božanska usta Hristova na samom početku Njegove propovedi. “Pokajte se i vjerujte u Evanđelje” (Mk. 1,15), često je On ponavljao u toku svoje spasonosne propovedi, i time ukazivao na put kako se postaje sledbenik Hristov. Taj put je put pokajanja.
Prva apostolska propoved posle silaska Sv. Duha, počela je, takođe rečima “Pokajte se” (Dela 2,48). Tako Crkva Hristova, sve od tih burnih vremena apostolskih i mučeničkih, pa do dana današnjeg, i od danas pa do Strašnog Suda, ističe, i isticaće pokajanje kao početak čovečijeg spasenja. Istorija Crkve Božije na zemlji i jeste istorija pokajanja. Najveći svetitelji Crkve bili su ujedno i najveći pokajnici.
Šta je to ustvari pokajanje, neminovno je da se zapita svako od nas. Pokajanje je buna čoveka protiv samog sebe, kaže vladika žički Nikolaj. To je buna protiv starog oveka, čoveka ogrezlog u gresima i strastima i time udaljenog od Boga. Svaki greh udaljuje nas od Boga, a čovek koji je ogrezao u gresima ne vidi lice Božije, i vremenom tone u apatiju, u ništavilo, i njegov dalji život postaje besmislen, očajan. A, da bi takav čovek postao „nova tvar“ po Sv. apostolu Pavlu, mora prvo doći sebi poput bludnog sina i pokajati se. Grešnik je sličan bolesniku koji se nalazi u nekakvom obliku letargičnosti, obamrlosti.
Svima nama koji se nalazimo u takvom stanju, Sv. apostol poručuje “Ustani ti koji spavaš, vaskrsni iz mrtvih, i obasjaće te Hristos” (Ef. 5,14). Kad čovek probudivši se, sagleda svoje grehe, zgadi se na njih, mrzne ih, to je početak pokajanja. Tek tada će moći sretnik da potraži duhovnika i sa smelošću ispovediti grehe, otkriti dušu svoju pred njim i Gospodom svojim, koji je tu nevidljivo prisutan i prima ispovest.
Čas smrti je najneizvesnija stvar u životu svakog čoveka. Zato Sv. tajnu Ispovesti ne treba odlagati niti zanemarivati. Sv. Kiprijan Kartaginski kaže: “Molim vas, predraga mi braćo, da svaki od vas ispoveda svoj greh, dok se sagrešivši nalazi u ovom životu, dok može njegova ispovest da bude primljena i oproštaj koji biva kroz sveštenika blagougodan Bogu”. A za uspeh pokajanja, Bog ne traži ništa do srca skrušena i smirena.
Iz dosad rečenog jasno je da pokajanje ne može biti stvar trenutne zagrejanosti. Ono mora biti stalno raspoloženje duše. Tako su pokajanje shvatili i Sv. oci i podvižnici koji ne vide kraja pokajanju. Ono traje koliko i život čovekov, zato što mnogo grešimo svaki dan, i moramo se zbog toga osećati grešnim i kajati se.
Sv. Jovan Lestvičnik kaže: “Mi nećemo biti okrivljeni, braćo, zato što ne činimo čuda, što nismo blagovestili, što nismo dostigli viđenja, nego zato što se nismo kajali i plakali za grehe naše” (Lestvica, st. 74). Svetu tajnu Pokajanja, kao tajnu Crkve, ustanovio je sam Gospod Isus Hristos, kada se posle svoga slavnog Vaskrsenja javio kroz zatvorena vrata apostolima, dunuo na njih rekavši: “Primite Duh Sveti! Kojima oprostite grehe oprostiće im se, a kojima zadržite zadržaće se” (Jn. 20, 22-23). Ova vlast opraštanja ili neopraštanja ljudskih grehova, predata je od samoga Gospoda njegovim učenicima apostolima, a od njih njihovim naslednicima i tako do dana današnjeg ona postoji u Sv. tajni Sveštenstva kod episkopa i sveštenika. Tako je svemudri Gospod uredio da i pored opšte grehovnosti svih ljudi, spasenje ipak bude pristupačno za sve, posredstvom Sv. tajne Pokajanja.
Da bismo se zaista i pokajali i da bi naše pokajanje bilo spasonosno, i da bi kroz njega dobili od Boga oproštaj grehova, ono mora biti iskreno i potpuno, spojeno sa priznanjem – ispo- vedanjem svojih grehova pred sveštenikom, koji u ime Oca nebeskog ima vlast vezati ili drešiti.
Sveštenik kao duhovni lekar ne samo da ne može razrešiti neispoveđene grehove, nego ne može dati ni odgovarajući lek za isceljenje duševnih rana onima koji se ne ispovedaju. Otuda je moment Sv. tajne Ispovesti nesumnjivo najdirljiviji moment u životu svakog hrišćanina. Pokajnik ovde pred duhovnikom izlaže svoju dušu kao na dlanu, jer pravi pokajnik u tom momentu prikazuje se sasvim suprotno nego u svakodnevnom životu, gde se svi mi trudimo da pred drugim ljudima prikažemo sebe u što boljem svetlu i brižljivo se trudimo da sakrijemo sve svoje mane i nedostatke.
Na ispovesti, grešnik otkriva svoje negativne strane. To je prvi uslov za pravilnu i dušekorisnu ispovest. Tajna Ispovesti je najdragoceniji dar Crkve deci svojoj, jer je bez nje nemoguće ostvariti spasenje i ući u Carstvo Božije. Van Svete tajne Ispovesti ne postoji drugi način da se čovek oslobodi ličnih grehova počinjenih posle Krštenja. Kroz Sv. tajnu Ispovesti grešnik dobija ozdravljenje duše, vrlo često i tela i mirne savesti proživljava dane koje mu je Gospod podario.
Mnogo je naših krajeva gde se “vernici” ne ispovedaju čak ni pred Pričešće. Tamo gde se i ispoveda, Ispovest je svedena na tzv. kolektivnu Ispovest. Našim vernicima je gotovo apsolutno nepoznat pojam “epitimija” i to mnogo govori. Sekularizacija (posvetovnjačenje) Sv. tajni, povlači za sobom gubljenje ontološkog i spasonosnog smisla Sv. tajni.
U praksi to je vidno i kod Sv. Pričešća, gde vernik prilazi “onome koji se daje”, kao nečemu što se “valja”. Najveći deo onih koji se pričeste u toku svakog posta, pričešćuju se van Liturgije, posle nje. Time Crkva postaje svojevrsni “servis” za upražnjavanje duhovnih, a neretko i tradicionalnih potreba (običaja).
Pravoslavlje je kroz vekove očuvalo svoju izvornost i nepokolebljivo je sledilo samo Hrista, ne podilazeći nikome i nizašta.
Krajnje je vreme da se svi u svojim moćima potrudimo da pokajna disciplina ponovo zaživi u našem narodu, ne bi li ispovedanjem svojih grehova umolili Svemilostivog Gospoda da zauvek otupi i odagna ljute mačeve čedomorstva, bratoizdaje, kumoubistva i svega onoga što kao zloslutna senka prati naš mnogonapaćeni narod.
đakon Milan Topić