SVETINJA BRAKA
Visoka mršava spremačica dolazi iz najdaljeg paviljona, pridružuje se „čudnom sastanku” uzvikujući: „O Bože, laži, laži…
Luksuzni motel u blizini grada osmišljen za svadbe, slavlja… pored, nekoliko blokova paviljona za noćenje gostiju. Zlato jeseni, tužna igra lišća.
Danas za mene veliki dan – udaja moje sestre. U sali restorana trešti muzika i veselje. Izađoh i kretoh do sobe u paviljonu. Desetak koraka ispred, zaustavi me muzika sale, vrisak i zapomaganje iz paviljona sudariše se u jednoj tački mog sluha.
Zastadoh. Preda mnom se stvori krupna figura žene – krsti se i ljubi veliku metlu u rukama i povlači k sebi kofu pokupljenog đubreta, koja svedoči da se brine o higijeni objekta. „Gospođo” ― obrati mi se, „Bog nam još dobro daje, ovo je strašno, sredovečni dvometraš doveo kržljavo dete i… Uzela sam kamen da udarim u vrata pa nek me otpuste. Metla je moja sloboda, pošteno zarađujem, ali njena reč ne znači ništa mom gazdi (tako me i zove)”. Kažem mu: „Ne dozvoli to“, a on se pravi lud. Pare su važne, gospođo.”
Iz paviljona niže žuri ka nama i nastavlja priču druga mlada spremačica. „Ovde kod mene jedan matori šifonjer, na čijoj ćeli vetar uznemiri pramen zalepljene kose ko preteću zastavu, zagrlio jednu mladicu. Ljudi moji, zazvoni joj telefon, a ona ’Sine, ja sam u crkvi, kad završim kupiću ti patike’. „O Bože, Bože, kakav je to svet!”
Iz sale trešti muzika, ovde trešti bes.
Visoka mršava spremačica dolazi iz najdaljeg paviljona, pridružuje se „čudnom sastanku” uzvikujući: „O Bože, laži, laži… Zamislite, gospodin direktor, onaj što jakim mirisima skriva svoju nečast, mazi jednu napirlitanu. U zanosu ljubljenja javlja se na mobilni, verujući da je to zaštitnik njegove „zlatne pauze”, ali ne, čujem samo: „Luda ženo, jer sam ti rekao da imam važan sastanak, da me ne prekidaš”.
„E to se zove ljubav za udatu ženu” reče mlada spremačica uzdišući, dok se iz sale čula muzika i isprekidane reči: „Volite se… čuvajte svoj brak kao svetinju…”