UKLETA KUĆA
Vetar zviždi ulicom. Drveće se povija čas na jednu, čas na drugu stranu. Mesečina pada i proliva se po kiši.
Kad god se probudite, čućete lupanje vratima. Idu od sobe do sobe, drže se za ruke, čas nešto dižu, čas nešto otvaraju, proveravaju – par duhova.
„Ovde smo ga ostavili!“, kaže ona. „I ovde!“, dodaje on. „Gore je“, mrmlja ona. „I u bašti“, šapuće on. „Pssssst“, govore, „probudićemo ih.“
Niste nas vi probudili. O, ne. „Traže ga, razgrću zavese“, rekao bi čovek i pročitao još stranu-dve. „E, sad su ga našli“, pomislio bi sa sigurnošću spustivši olovku na marginu. A zatim, kad se umori od čitanja, ustao bi da se uveri – kuća je prazna, vrata su otvorena, samo golubovi ključaju od zadovoljstva, a vršalica bruji u polju. „Zašto sam došao? Šta sam tražio?“ Nema ničega. „Možda je gore?“ U potkrovlju su jabuke. Dole je bašta, tiha kao i uvek, samo je knjiga pala u travu.
Našli su ga u salonu. Niko ih nikad neće videti. Na prozorima se ogledaju jabuke, ogledaju se ruže, lišće se zeleni na staklu. Ako odu u salon, jabuka će im okrenuti svoju požutelu stranu. Ipak, trenutak kasnije, ako su vrata otvorena, širi se po podu, visi sa zidova, klati se s tavanice – šta? Opet ništa. Senka drozda prešla je preko tepiha, iz najdubljih ponora tišine golub izvlači svoj balončić zvuka. „Sigurno, sigurno, sigurno“, kuća nežno pulsira. „Zakopano blago, soba…“ Otkucaji su utihnuli. Je li to bilo zakopano blago? U sledećem trenutku svetlost je nestala. Je li u bašti? Drveće je pretvorilo tamu u lutajući zrak sunca. Tako prefinjen, tako redak, zrak koji sam tražio ležerno bi potonuo ispod površine, sagorevši iza stakla. Smrt je staklo, smrt se isprečila među nama, prvo je došla po ženu, pre nekoliko stotina godina, napustio sam kuću, zapečatio prozore, sobe su ostale zamračene. Napustio je kuću, napustio je nju, otišao je na sever, na istok, video je kako se zvezde pojavljuju na južnom nebu. „Sigurno, sigurno, sigurno“, kuća radosno pulsira. „Tvoje je blago sigurno.“
Vetar zviždi ulicom. Drveće se povija čas na jednu, čas na drugu stranu. Mesečina pada i proliva se po kiši. Divlje. Svetlost lampe sija s prozora. Sveća gori ukočeno i nepomično. Par duhova zabavlja se lutajući kroz kuću, otvarajući prozore, šapućući da nas ne probude.
„Ovde smo spavali“, kaže ona. „Poljupci bez broja“, dodaje on. „Budili smo se u rano jutro…“ „Srebro među drvećem…“ „Gore..“ „U bašti…“ „Na početku leta…“ „Zimi, kad je padao sneg…“ Vrata se zatvaraju u daljini, nežno lupkajući kao otkucaji srca.
Približavaju se pa nestaju pred vratima. Vetar se obrušava, kiša prosipa srebro po staklu. Oči su nam potamnele, ne čujemo korake iza sebe, ne vidimo damu kako širi svoj jezivi ogrtač. Rukama je zaklonio fenjer. „Vidi“, diše. „Spavaju kao zaklani. Ljubav im je na usnama.“
Klate se i drže srebrni fenjer iznad nas, posmatraju nas dugo i pažljivo. Ništa ne govore. Vetar je dunuo jače, plamen je zatreperio. Divlji zraci mesečine prelaze preko poda i zidova, sreću se na licima nagnutih obrisa, na zamišljenim licima, na licima koja posmatraju usnuli par i traže sebi zabavu.
„Sigurno, sigurno, sigurno“, ponosno udara srce kuće. „Toliko godina“, uzdahnuo je. „Opet si me našao.“ „Ovde“, promrmljala je. „Ovde smo spavali, ovde smo čitali u bašti, ovde smo se smejali, kotrljali jabuke po tavanu. Ovde smo ostavili svoje blago.“ Zatreperivši, svetlost fenjera podigla mi je kapke. „Sigurno, sigurno, sigurno“, puls kuće nezaustavljivo odzvanja. Probudila sam sem uzviknula: „Je li to vaše zakopano blago? Svetlost u srcu?“
Prevela s engleskog Ivana Tomić